Дете се боји мрака: шта помаже, а шта не

Јесте. Британска здравствена служба NHS међу уобичајене страхове раног детињства набраја животиње, инсекте, олује, висину, воду, крв и мрак, и наводи да ти страхови обично постепено прођу сами [1].

Страх од мрака често није страх од самог мрака, него од онога што дете мисли да би у мраку могло да се деси [2]. Сенка капута на вратима лако постане неко ко стоји у углу.

• Признај страх

  „Видим да се бојиш“ је бољи почетак од „нема чега да се бојиш“. Детету је страх стваран и кад разлог није [2].

• Питај, не објашњавај

  Уместо брзог „наравно да нема чудовишта“, питај из радозналости: шта тачно види, где, какав звук чује [2]. Кад страх добије облик, лакше га је погледати.

• Миран глас

  Говори мирно и сигурно. Деца хватају знакове које им шаљемо: ако у твом гласу чује несигурност, осетиће је [2].

• Мало светло

  Ноћна лампа је за већину деце у реду [2]. Нека дете само изабере да ли хоће лампу или одшкринута врата.

• Иста рутина сваке вечери

  Исти редослед, без великих промена из вечери у вече [2]. Како је сложити, пише у водичу прича пред спавање.

• Похвали мали корак

  Кад уради нешто што му је било тешко, нека то буде догађај [2]. На пример: „Било ти је тешко, а ипак си у свом кревету.“

На мрак се може навикавати и ван времена за спавање, кроз игру; исти извор предлаже позориште сенки [2]. Навуците завесе усред дана, упалите батеријску лампу и правите животиње од прстију на зиду.

Наш додатак је игра слушања. Седите на кревет уз малу лампу и минут слушајте собу: фрижидер, цеви, лифт, ветар. За сваки звук погађајте шта је, па идите да проверите. Циљ је да соба ноћу звучи познато.

Овај списак је наш, из родитељског здравог разума, а не из истраживања:

• Исмевање и поређење: „шта се бојиш, ниси беба“, „твоја сестра се не боји“.
• Принуда: затварање врата и гашење светла „да се навикне“.
• Дуго претраживање собе сваке вечери. Један поглед испод кревета је у реду; ритуал од десет минута поручује да има шта да се тражи.
• Страшни цртани филмови пред спавање, и вести које слушаш док је дете у соби.
• Претња мраком или бабарогом кад не слуша.

Прича не лечи страх и то не обећавамо. Може дати речи: кад јунак у књизи чује чудан звук и открије шта је, дете добије пример који може да понови и реченицу којом може да каже шта му је.

За вече бирај приче у којима је мрак место топлине, а не опасности. По чему се такве препознају, пише на страници приче за лаку ноћ.

NHS саветује да се помоћ потражи кад је дететова анксиозност јака, кад траје и кад омета свакодневни живот [1]. Ауторка из дечје болнице у Синсинатију пише слично: деци којој страх знатно отежава живот стручна помоћ може да користи, а први корак је разговор с педијатром [2].