Цела прича
Исти текст као у књизи, страницу по страницу.
Миа је рекла „лаку ноћ“ и лампа се угасила. КЛИК. Под јастуком је чекала тајна. Била је то мала батеријска лампа, за сваки случај.
Јастук се померио. Сам од себе! Испод су вирила два крупна ока. „Је ли већ мрак?“ шапнуо је мали глас. „Не гледам. Реци ми кад прође.“
Змај! Мали и љубичаст, с лампицом на носу, седео је на јастуку. „Бојим се мрака“, рекао је. „Највише звукова. Све звучи као нешто друго. И ништа не светли.“
„Ја знам све звукове ове собе“, рекла је Миа. „Показаћу ти.“ И извукла је тајну. „Не треба“, рекао је змај. „Ја ћу само… овде.“ Вирио је само реп.
КЛИК… КЛИК. Нешто је шкљоцнуло испод прозора. „Робот!“ Реп се затресао. Миа је упалила лампу и посветлила… змају у очи. „Јој! Ништа не видим!“
„Овако“, рекла је Миа. „Слушај. Погоди. Посветли.“ Сноп је стао на радијатор. Миа га је дотакла. Топао! „То је само радијатор. Греје.“ Змај се наслонио леђима.
Онда је нешто закуцало. ТИК, ТАК. ТИК, ТАК. „Неко хода на прстима!“ Реп се завукао под јастук. Миа је посветлила у плафон, па у ћошак, али ничега није било. Одакле је то долазило?
Миа је затворила очи и слушала. Онда је посветлила на зид и сноп је стао на сат! Казаљке су ходале у круг. „То је само сат.“ „Нико не долази?“ „Нико. Само сат иде.“
Онда се зачуо дубок звук. КРРРР. „Медвед!“ Сноп је полетео по соби и стао на вратима. Тамо је стајао див, велик и црн, с једним рукавом! Реп се тресао као лист.
„То је само капут. Капут не брунда.“ КРРР! Опет је забрундало, овај пут испод ћебета! Миа је посветлила себи у стомак. „Ово је само мој стомак. Вари вечеру.“ Испод јастука се чуо кикот.
Онда је забрундало и испод јастука. КРР. „И мој!“ рекао је змај. КРРР. КРР. Два стомака су разговарала. Миа и змај су се смејали у јастук, да не пробуде кућу.
Споља се тихо зачуло ХУ-ХУ. Змај се није сакрио, само се примакао. „А то?“ Сноп је прошао кроз прозор и на грани је жмиркала сова. „То је само сова. Будна је уместо нас.“
„Она чува?“ „Она чува.“ Сова је намигнула. Змај је легао крај јастука. Не испод, него крај њега. Миа га је покрила ћебетом. Реп је вирио, али није дрхтао.
Гледали су у плафон. „Видиш колико тога светли?“ шапнула је Миа. „Звездице. Месец. Совине очи.“ Змај је уздахнуо. „Али то је све далеко. А овде, код нас?“
Миа је угасила лампу. КЛИК. „Чекај!“ шапнуо је змај. „Ништа не светли!“ „Светли. Погледај јастук.“ На јастуку је био мали топли круг светла. Змајев. „Ти.“
Соба је говорила, тихо. Радијатор је рекао клик. „Радијатор“, шапнуо је змај. Сат је рекао тик, так. „Сат.“ Сова је рекла ху. „Сова.“ Сваки пут је шапнуо тише и сваки пут спорије.
Онда се зачуо нови звук. ХРРР… ФИЈУ. ХРРР… ФИЈУ. „А ово?“ шапнула је Миа. Нико није одговорио.
„То је само змај“, шапнула је Миа. „Који спава.“ Лампица је светлела тихо, као мрвица месеца. Реп је вирио испод ћебета. Миа је затворила очи. И соба је заспала.