Цела прича
Исти текст као у књизи, страницу по страницу.

Било је лето и Макс је у башти заливао сунцокрете. Онда је с планине стигло нешто гласно. АПЋИХА! На сунцокрете је пао снег. Прави снег, хладан, усред лета. Макс је подигао главу. Планина је кинула?

Из рупе крај ограде искочио је мрмот, округао и смеђ. ФИЈУ, зазвиждао је. „Планина кија! Никад није кијала! Ја сам Звиждо и знам сваку стазу на њој.“ Крај њега је на траву пало смеђе перо, али то нико није приметио.

АПЋИХА! Опет је пао снег. „Наздравље!“ викнуо је Макс према врху. Планина је изненађено забрундала. „Хвала…“ То јој нико никад није рекао. „Идем горе да видим шта је голица. Идеш?“ „Идем“, рекао је Звиждо.

Стаза је вијугала узбрдо. „Видиш ону стену на врху? То је нос планине“, рекао је Звиждо. „Из њега кија. А ово су моје рупе. Кад се уплашим, зазвиждим и ускочим у најближу. Не замери.“ „Нећу“, рекао је Макс.

АПЋИХА! С врха је дојурио ветар пун снега и затрпао стазу. „У рупу!“ ФИЈУ! Звиждо је скочио у рупу, а Макс за њим. Унутра је било тесно и топло. Звиждо је дрхтао. „Ја се не бојим“, рекао је. „Ја само звиждим.“

Кад су изашли, Макс је на шеширу имао брдашце снега, као још једну капу. „Наздравље!“ викнуо је према врху. „Хвала…“ забрундала је планина, тише. „Она се стиди“, шапнуо је Звиждо. „Никад није кијала пред неким.“

Преко стазе је текао поток од отопљеног снега, хладан и брз. Макс је прелазио по камењу, корак по корак, а Звиждо је на рамену звиждао при сваком кораку. „Не помажеш“, рекао је Макс. „Знам“, рекао је Звиждо.

Онда је стаза постала стрма. АПЋИХА! Ветар их је гурнуо назад до почетка. Макс је кренуо поново. АПЋИХА! Ветар их је опет вратио доле. И трећи пут је било исто. „Овако нећемо стићи никад“, рекао је Звиждо и сео.

Уз снег је сваки пут пало и нешто смеђе. Макс је ухватио перо. Па још једно. „Снег нема перје“, рекао је. „Неко горе има перје.“ ФИЈУ! Звиждо је зазвиждао. „Орао! Али орао се никад не би завукао у нос!“

Макс је гледао врх и бројао. Између два кијања стизали су да направе тачно десет корака. „Трчимо десет, па чучнемо!“ Трчали су и чучнули. АПЋИХА! Ветар је прошао изнад њих. Тако су стигли до врха.

На врху је небо било близу, а долина мала као играчка. Пред њима је стајала стена као огроман нос, с пећином уместо ноздрве. Из пећине је вирило перје. „Ја ћу први“, рекао је Звиждо. Па је стао. „Не. Ипак ти.“

У пећини је на гнезду од маховине седео рашчупани орао, с маховином око врата као шалом. С њега је летело перје. „Ко сте ви?“ питао је промукло. ФИЈУ! Звиждо је улетео у ранац. „Ја сам Макс.“ „А ја сам Рајко.“

„Планина је болесна“, рекао је Рајко тужно. „Зато је чувам и покривам маховином, да јој буде топло.“ Макс је гледао перје које је лепршало уз ивицу пећине и голицало камен. „Није болесна“, рекао је. „Голица је.“

АПЋИХА! Планина је кинула, а у пећини је одјекнуло. Сви су одлетели до зида, а перје је летело свуда. Рајко је покрио кљун крилом. „Ја сам крив?“ „Зашто живиш у носу?“ питао је Звиждо. „Бојим се висине. Само овде није високо.“

„Где ћу?“ уздахнуо је Рајко. „Свуда је високо.“ Макс се сетио празног гнезда на димњаку. „Код нас на димњаку има гнездо, а у њему нико не живи. Још је ниже. И топло је.“ „Али ја не знам како да сиђем.“

„Ја знам“, рекао је Макс. „Пешке.“ Рајко је силазио као велика кокошка и на свакој стрмини затварао очи. Макс га је водио за крило, а Звиждо је звиждао за сваки случај. „Је ли високо?“ „Не гледај.“

Иза њих је планина кинула последњи пут. АПЋИХА! Па је дубоко удахнула. „Ааах“, чуло се из носа. И онда је планина захркала. ХРРР… ФИЈУ. Снег је престао, а кроз облаке је изашло сунце.

Доле су сунцокрети дизали главе, а снег се топио и стварао барице. Рајко је стао на капију и погледао око себе. „Па ово није високо“, рекао је. „Ово је баш како треба.“ Макс се насмејао. „Чекај да видиш димњак.“

Увече је Рајко први пут у животу скочио. С капије на димњак, затворених очију. Слетео је у празно гнездо и отворио очи. Звиждо је зазвиждао, овог пута од среће. Изнад крова се упалила прва звезда и намигнула.

Ујутру је Рајко спавао на димњаку, а планина иза куће. ХРРР… ФИЈУ. Макс је изашао у башту, а једно перо је слетело право на нос. АПЋИХА! „Наздравље“, рекла је планина.
