Цела прича
Исти текст као у књизи, страницу по страницу.
Миа је свако вече на плажи чекала прву звезду. Чим се она упали, упали се и светионик на стени. Тако је било увек. Вечерас је Миа ставила шкољку на уво, а из ње је море шапнуло „Упомоћ!“
Из песка је изашао црвени рак с великим клештима. „Ја сам Ћапо“, рекао је озбиљно. „Жарка, риба која ноћу светли у светионику, није се вратила с дна. А бродићи се вечерас враћају кући.“
„Ја у мраку не видим, а ти видиш“, рекао је Ћапо. „Хоћеш ли са мном на дно?“ „Шкољке воле да слушају“, додао је успут. „Зато их стављаш на уво.“ Миа је погледала тамни светионик. „Идем.“
Ћапо је дунуо и око главе се створио провидан мехур. „Издржаће до прве звезде“, рекао је. Миа је закорачила у море и вода се склопила изнад главе. Мехурићи су ишли горе, а Миа доле.
„Идем право“, рекао је Ћапо и отишао постранце, ка стенама. Миа га је ухватила за оклоп и окренула за четврт круга. „Сад иди право.“ Ћапо је опет отишао постранце… и стигао баш где треба.
Онда су стигли до шуме алги. Дуге зелене траке голицале су руке и ноге. Миа се смејала толико да се мехур изнутра замаглио. „Окрени главу у страну кад дишеш“, рекао је Ћапо.
Пред пећином је стајала Напуханка, округла и бледозелена. „Ко иде?!“ Од страха се надула и затворила цео пролаз. „Пусти нас!“ викнуо је Ћапо. Напуханка се надула још више, велика као лубеница.
Миа је пришла сасвим близу. „Не бој се“, шапнула је. „Ми смо мали и тихи. Нећемо ти ништа.“ Напуханка је трепнула и издувала се до величине јабуке. „Стварно?“ рекла је тихо. „Нико ми то још није рекао.“
Дубље је било мрачно и светлела су само два велика ока, па су кренули ка њима. Била је то хоботница. Загрлила их је, а Миа је бројала кракове. Један крак, два крака, три… осам! „Добро дошли!“
„Жарка?“ рекла је хоботница. „Спава у великој шкољци, тамо где је најмрачније.“ Па их је загрлила за растанак. Један крак, два крака… опет осам. Миа је погледала горе. „Прва звезда се још није упалила“, рекао је Ћапо.
Најмрачније место је било стварно мрачно. Миа је држала Ћапа за клешта. „Ја не видим ништа“, рекао је Ћапо. „Ја видим“, рекла је Миа. „Тамо нешто слабо светли.“ И пошли су ка том сјају.
Сјај је долазио кроз танку пукотину велике шкољке, затворене као сандук. Ћапо је закуцао клештима. КУЦ, КУЦ. Ништа. Миа је гурала из све снаге. Шкољка се није померила ни за длаку.
Онда се Миа сетила шта је Ћапо рекао. Шкољке воле да слушају. Прислонила је мехур уз пукотину. „Хоћеш ли да ти испричам тајну?“ ШКРИП. Шкољка се отворила за један прст. Слушала је.
Миа је шапутала даље, о бродићима који се вечерас враћају. Шкољка се отварала све више, па скроз. Унутра је, склупчана на мекој постељи, спавала Жарка. Светлела је као лампа под јастуком.
„Жарка! Пробуди се! Прва звезда само што се није упалила!“ Жарка је скочила и засветлела јаче. „Закаснила сам?!“ „Још ниси“, рекао је Ћапо. „Али горе је далеко, а ја идем право.“ „О, не“, рекла је Миа.
Кренули су назад, али пут је био дуг. Вода изнад њих је већ била тамна, а мехур око главе се смањивао. „Не можемо брже“, рекао је Ћапо. Онда је Миа пред пећином угледала Напуханку, малу као јабука.
Миа је пришла Напуханки. „Сад се слободно уплаши!“ „Шта?“ „БУ!“ Напуханка се надула као балон, већа него икад. Сви су се ухватили за њу и полетели горе, ка светлу.
Изронили су из таласа. Небо је било тамноплаво, а на њему се управо палила прва звезда. „Сад!“ викнуо је Ћапо. Жарка је шикнула ка светионику као златна стрела. Мехур је задрхтао, али је издржао.
Светионик је засветлео. Сноп је прешао преко мора, па још једном. Далеко на води су се појавили бродићи и враћали се кући уз светло. Миа је махала из воде, а Ћапо је махао клештима.
На песку је мехур пукао. ПУК! Баш у прави час. „Рекао сам до прве звезде“, насмејао се Ћапо. „Мало сам продужио рок.“ Из таласа је махала хоботница, свим крацима одједном. Миа је махнула назад.
„Лаку ноћ“, рекао је Ћапо. „Идем право.“ И отишао је постранце преко плаже, све до своје рупе крај стена. Миа се насмејала. Ћапо је и постранце стизао тачно где је хтео.
На пешкиру је Миа ставила шкољку на уво. Море је шапутало, али више није тражило помоћ. „Лаку ноћ… лаку ноћ.“ Преко песка је прешао сноп светла, па још једном. Жарка је била на свом месту.