Cela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Mia je svako veče na plaži čekala prvu zvezdu. Čim se ona upali, upali se i svetionik na steni. Tako je bilo uvek. Večeras je Mia stavila školjku na uvo, a iz nje je more šapnulo „Upomoć!“
Iz peska je izašao crveni rak s velikim kleštima. „Ja sam Ćapo“, rekao je ozbiljno. „Žarka, riba koja noću svetli u svetioniku, nije se vratila s dna. A brodići se večeras vraćaju kući.“
„Ja u mraku ne vidim, a ti vidiš“, rekao je Ćapo. „Hoćeš li sa mnom na dno?“ „Školjke vole da slušaju“, dodao je usput. „Zato ih stavljaš na uvo.“ Mia je pogledala tamni svetionik. „Idem.“
Ćapo je dunuo i oko glave se stvorio providan mehur. „Izdržaće do prve zvezde“, rekao je. Mia je zakoračila u more i voda se sklopila iznad glave. Mehurići su išli gore, a Mia dole.
„Idem pravo“, rekao je Ćapo i otišao postrance, ka stenama. Mia ga je uhvatila za oklop i okrenula za četvrt kruga. „Sad idi pravo.“ Ćapo je opet otišao postrance… i stigao baš gde treba.
Onda su stigli do šume algi. Duge zelene trake golicale su ruke i noge. Mia se smejala toliko da se mehur iznutra zamaglio. „Okreni glavu u stranu kad dišeš“, rekao je Ćapo.
Pred pećinom je stajala Napuhanka, okrugla i bledozelena. „Ko ide?!“ Od straha se nadula i zatvorila ceo prolaz. „Pusti nas!“ viknuo je Ćapo. Napuhanka se nadula još više, velika kao lubenica.
Mia je prišla sasvim blizu. „Ne boj se“, šapnula je. „Mi smo mali i tihi. Nećemo ti ništa.“ Napuhanka je trepnula i izduvala se do veličine jabuke. „Stvarno?“ rekla je tiho. „Niko mi to još nije rekao.“
Dublje je bilo mračno i svetlela su samo dva velika oka, pa su krenuli ka njima. Bila je to hobotnica. Zagrlila ih je, a Mia je brojala krakove. Jedan krak, dva kraka, tri… osam! „Dobro došli!“
„Žarka?“ rekla je hobotnica. „Spava u velikoj školjci, tamo gde je najmračnije.“ Pa ih je zagrlila za rastanak. Jedan krak, dva kraka… opet osam. Mia je pogledala gore. „Prva zvezda se još nije upalila“, rekao je Ćapo.
Najmračnije mesto je bilo stvarno mračno. Mia je držala Ćapa za klešta. „Ja ne vidim ništa“, rekao je Ćapo. „Ja vidim“, rekla je Mia. „Tamo nešto slabo svetli.“ I pošli su ka tom sjaju.
Sjaj je dolazio kroz tanku pukotinu velike školjke, zatvorene kao sanduk. Ćapo je zakucao kleštima. KUC, KUC. Ništa. Mia je gurala iz sve snage. Školjka se nije pomerila ni za dlaku.
Onda se Mia setila šta je Ćapo rekao. Školjke vole da slušaju. Prislonila je mehur uz pukotinu. „Hoćeš li da ti ispričam tajnu?“ ŠKRIP. Školjka se otvorila za jedan prst. Slušala je.
Mia je šaputala dalje, o brodićima koji se večeras vraćaju. Školjka se otvarala sve više, pa skroz. Unutra je, sklupčana na mekoj postelji, spavala Žarka. Svetlela je kao lampa pod jastukom.
„Žarka! Probudi se! Prva zvezda samo što se nije upalila!“ Žarka je skočila i zasvetlela jače. „Zakasnila sam?!“ „Još nisi“, rekao je Ćapo. „Ali gore je daleko, a ja idem pravo.“ „O, ne“, rekla je Mia.
Krenuli su nazad, ali put je bio dug. Voda iznad njih je već bila tamna, a mehur oko glave se smanjivao. „Ne možemo brže“, rekao je Ćapo. Onda je Mia pred pećinom ugledala Napuhanku, malu kao jabuka.
Mia je prišla Napuhanki. „Sad se slobodno uplaši!“ „Šta?“ „BU!“ Napuhanka se nadula kao balon, veća nego ikad. Svi su se uhvatili za nju i poleteli gore, ka svetlu.
Izronili su iz talasa. Nebo je bilo tamnoplavo, a na njemu se upravo palila prva zvezda. „Sad!“ viknuo je Ćapo. Žarka je šiknula ka svetioniku kao zlatna strela. Mehur je zadrhtao, ali je izdržao.
Svetionik je zasvetleo. Snop je prešao preko mora, pa još jednom. Daleko na vodi su se pojavili brodići i vraćali se kući uz svetlo. Mia je mahala iz vode, a Ćapo je mahao kleštima.
Na pesku je mehur pukao. PUK! Baš u pravi čas. „Rekao sam do prve zvezde“, nasmejao se Ćapo. „Malo sam produžio rok.“ Iz talasa je mahala hobotnica, svim kracima odjednom. Mia je mahnula nazad.
„Laku noć“, rekao je Ćapo. „Idem pravo.“ I otišao je postrance preko plaže, sve do svoje rupe kraj stena. Mia se nasmejala. Ćapo je i postrance stizao tačno gde je hteo.
Na peškiru je Mia stavila školjku na uvo. More je šaputalo, ali više nije tražilo pomoć. „Laku noć… laku noć.“ Preko peska je prešao snop svetla, pa još jednom. Žarka je bila na svom mestu.