Sneško

Padao je prvi sneg te zime. Dino je celo jutro gledao kroz prozor kako pahulje prekrivaju dvorište. Čim je doručkovao, navukao je jaknu i kapu i istrčao napolje, s loptom pod rukom.

U susednom dvorištu Mia je pravila sneška. Pravila ga je od jutra: tri velike kugle, šargarepa za nos i dedin stari šešir. „Zove se Bato!“ viknula je preko ograde, ponosna kao da je sagradila kulu.

Dino je šutirao loptu u zid. Jednom, dvaput, sto puta. A onda je lopta odletela previsoko, preletela ogradu i… TRAS! Bato se srušio. Šešir je odleteo, a šargarepa se zabila u sneg.

Dino se osvrnuo. Nikoga nije bilo. Mia je bila unutra, na užini. Srce mu je lupalo. Polako je uzeo loptu i tiho, tiho otišao kući. „Niko nije video“, šaputao je sebi. „Niko ne mora da zna.“

Te noći Dino nije mogao da zaspi. Vrteo se levo, vrteo se desno. Kad god bi zatvorio oči, video je Bata kako leži u snegu. I kako Mia ujutru stoji nad njim. Stomak ga je boleo, iako nije bio bolestan.

Ujutru je Dino ustao pre svih. Nije ni doručkovao. Obukao je jaknu i otišao pravo do vrata gde živi Mia. Kad je otvorila, rekao je najteže tri reči koje je ikad rekao: „Ja sam kriv.“ A onda sve: loptu, ogradu, Bata.

Mia je ćutala. Dino je čekao da zaplače ili da se naljuti. Onda je rekla: „Hvala što si mi rekao. Znaš šta? Hajde da napravimo većeg.“ Pravili su ga zajedno: Dino je kotrljao kugle, Mia je birala kamenčiće za oči.

Novi sneško bio je viši od njih oboje. Dali su mu dedin šešir i ime Bato Drugi. Te noći Dino je zaspao čim je legao. Istina ponekad teško izlazi, ali posle nje se najlakše spava.