Cijela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Padao je prvi snijeg te zime. Dino je cijelo jutro gledao kroz prozor kako pahulje prekrivaju dvorište. Čim je doručkovao, navukao je jaknu i kapu i istrčao napolje, s loptom pod rukom.
U susjednom dvorištu Mia je gradila snjegovića. Gradila ga je od jutra: tri velike kugle, šargarepa za nos i djedov stari šešir. „Zove se Bato!“ viknula je preko ograde, ponosna kao da je sagradila kulu.
Dino je šutirao loptu u zid. Jednom, dvaput, sto puta. A onda je lopta odletjela previsoko, preletjela ogradu i… TRAS! Bato se srušio. Šešir je odletio, a šargarepa se zabila u snijeg.
Dino se ogledao. Nikoga nije bilo. Mia je bila unutra, na užini. Srce mu je lupalo. Polako je uzeo loptu i tiho, tiho otišao kući. „Niko nije vidio“, šaputao je sebi. „Niko ne mora znati.“
Te noći Dino nije mogao zaspati. Vrtio se lijevo, vrtio se desno. Kad god bi zatvorio oči, vidio je Batu kako leži u snijegu. I kako Mia ujutro stoji nad njim. Trbuh ga je bolio, iako nije bio bolestan.
Ujutro je Dino ustao prije svih. Nije ni doručkovao. Obukao je jaknu i otišao pravo do vrata gdje živi Mia. Kad je otvorila, rekao je najteže tri riječi koje je ikad rekao: „Ja sam kriv.“ A onda sve: loptu, ogradu, Batu.
Mia je šutjela. Dino je čekao da zaplače ili da se naljuti. A onda je rekla: „Hvala što si mi rekao. Znaš šta? Hajde da napravimo većeg.“ I napravili su ga zajedno: Dino je kotrljao kugle, Mia je birala kamenčiće za oči.
Novi snjegović bio je viši od njih oboje. Dali su mu djedov šešir i ime Bato Drugi. Te noći Dino je zaspao čim je legao. Istina ponekad teško izlazi, ali poslije nje se najlakše spava.