Cijela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Dino je svako veče gledao kroz prozor. Tamo je uvijek stajao Mjesec, okrugao, kao slika u okviru. A večeras je okvir bio prazan. „Gdje si?“ šapnuo je u mrak. Niko nije odgovorio.
KUC-KUC! Na prozoru je stajao mali plavi robot. A sandučić iz dvorišta imao je krilca, prozorčić i varnice. Bila je to raketa! „Svemirska pošta!“ rekao je robot. „Hitno!“
„Ja sam Bip“, rekao je robot i podigao paket. „Izgubio se. Na njemu je samo znak: krug u kvadratu.“ „To mi liči na…“ počeo je Dino. „Nema vremena! Hitna pošta stiže do zore. A meni fali poštar.“
„Ja ću!“ rekao je Dino i navukao odijelo, kapu i torbu. „Po propisu“, rekao je Bip, „tri planete, redom. Na pravoj adresi paket sam iskoči iz torbe.“ FIJUUU! Kuća je postala mala kao dugme.
Prva planeta bila je sva naopačke. Šolje, čarape i bicikl visjeli su u zraku. „Ovdje sve što ispustiš pada gore“, rekao je Bip i Dino je dobio konopac oko struka. „Drži se za ljestve rakete!“
Dino je izvadio paket. Paket je skliznuo iz ruke i pao GORE, među šolje. Dino je skočio, ali je skok bio prekratak. Bip je izvukao antenu, ali ni ona nije dosegla.
Onda se Dino sjetio da ovdje sve pada gore. „Pa neka i ja padnem!“ Pustio je ljestve rakete, pao je gore kao balon na konopcu i uhvatio paket objema rukama. „Bip, vuci!“
„Kuc-kuc! Svemirska pošta!“ Vrata je otvorio visok vanzemaljac s tri oka. „Moja kašika?“ Dino je otvorio torbu. Paket nije ni mrdnuo. „Nije ovdje. Prva! Još dvije.“
Druga planeta bila je od želea. Raketa je pljusnula u žele i potonula do pola. Dino je iskočio i tlo se zaljuljalo. Svaki korak je rekao blup. A kuća je bila puding sa zelenim vratima.
Dino je pokucao na vrata i PLJOK, ruka je upala u žele do lakta. Vukao je, ali uzalud. Onda je Bip povukao jače i ruka je izašla sva ljepljiva. „Ovdje se ne može kucati“, rekao je Bip. „A bez kucanja nema pošte.“
Dino je pogledao kuću koja se ljuljala. „Ne može se kucati, ali može se skakati!“ HOP! HOP! HOP! Kuća se zatresla kao puding na tanjiru i iz nje se iskotrljao ružičasti vanzemaljac. „Ko mi trese kuću?“
„Kuc-kuc! Svemirska pošta!“ „Ovdje se skače, ne kuca!“ rekao je vanzemaljac i ponudio kolačić. Paket nije ni mrdnuo. „Druga! Još jedna.“ Dino se vratio u raketu ljepljiv od glave do pete.
Treća planeta bila je tiha. Svuda su spavali čupavi vanzemaljci u ćebadima i čulo se samo hrkanje. „Ovdje se niko ne smije probuditi“, šapnuo je Bip. „A ako se probudi?“ „Ne znam. Niko ih još nije probudio.“
Dino je krenuo na prstima, ali su čizme zaškripale. ŠKRIP! Jedan vanzemaljac se okrenuo. Dalje je išao u čarapama. BIP! Oglasila se Bipova antena. Dino je stavio kapu preko nje i opet je bilo tiho.
„Kuc-kuc“, šapnuo je Dino vanzemaljcu na uho. „Svemirska pošta.“ „Nisam ništa naručio“, promrmljao je u snu. Paket nije ni mrdnuo. „Treća“, šapnuo je Bip. „Nema više planeta.“
„Idemo“, šapnuo je Bip. „Ali motor je preglasan.“ „Onda bez motora!“ Dino je upro ramenom u raketu, a Bip s druge strane. U čarapama su je dogurali do ruba planete, uskočili i raketa je tiho otplovila među zvijezde.
Daleko dolje Zemlja je bila plava kao kliker, a rub joj je blijedio. Bližila se zora! Dino je gledao znak na paketu. „Lopta u kutiji“, uzdahnuo je Bip. „Nikome ne treba lopta.“
Kroz prozorčić Dino je ugledao svoju kuću, malu kao dugme. Vidio je i svoj prozor. Bio je prazan! „To nije lopta u kutiji. To je Mjesec u prozoru! A Mjesec nije došao!“ „Poslije treće planete“, rekao je Bip, „po propisu ide kuća!“
Raketa je stala uz prozor, kao autobus uz stanicu. Dino je pokucao na svoj prozor. „Kuc-kuc! Svemirska pošta!“ Niko nije otvorio. Torba se zatresla… HOP! Paket je sam iskočio. „Prava adresa!“ zavikao je Bip.
Dino je odvezao vrpcu. Iz paketa je izletjelo nešto bijelo, malo kao narandža. Onda je počelo rasti. Prvo je bilo kao lopta, pa kao lubenica, pa kao… MJESEC! Popeo se iznad krova, tačno u okvir prozora.
„Uspavao se na kraju svemira“, rekao je Bip, „pa su ga poslali poštom.“ Uzeo je odijelo i torbu, a kapu je ostavio. „Za sljedeći put“, rekao je. Raketa je sjela u dvorište i opet postala sandučić. Samo se malo dimila.
Dino je legao u krevet, s kapom pod jastukom. U prozoru je stajao Mjesec, okrugao, kao slika u okviru. „Laku noć“, šapnuo je. „Kvak.“ Na prozoru je sjedila mala svemirska patkica. Kako je stigla, ni Bip ne zna.