Cela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Dino je svako veče gledao kroz prozor. Tamo je uvek stajao Mesec, okrugao, kao slika u okviru. A večeras je okvir bio prazan. „Gde si?“ šapnuo je u mrak. Niko nije odgovorio.
KUC-KUC! Na prozoru je stajao mali plavi robot. A sanduče iz dvorišta imalo je krilca, prozorčić i varnice. Bila je to raketa! „Svemirska pošta!“ rekao je robot. „Hitno!“
„Ja sam Bip“, rekao je robot i podigao paket. „Izgubio se. Na njemu je samo znak: krug u kvadratu.“ „To mi liči na…“ počeo je Dino. „Nema vremena! Hitna pošta stiže do zore. A meni fali poštar.“
„Ja ću!“ rekao je Dino i navukao odelo, kapu i torbu. „Po propisu“, rekao je Bip, „tri planete, redom. Na pravoj adresi paket sam iskoči iz torbe.“ FIJUUU! Kuća je postala mala kao dugme.
Prva planeta bila je sva naopačke. Šolje, čarape i bicikl visili su u vazduhu. „Ovde sve što ispustiš pada gore“, rekao je Bip i Dino je dobio konopac oko struka. „Drži se za merdevine rakete!“
Dino je izvadio paket. Paket je skliznuo iz ruke i pao GORE, među šolje. Dino je skočio, ali je skok bio prekratak. Bip je izvukao antenu, ali ni ona nije dosegla.
Onda se Dino setio da ovde sve pada gore. „Pa neka i ja padnem!“ Pustio je merdevine rakete, pao je gore kao balon na konopcu i uhvatio paket obema rukama. „Bipe, vuci!“
„Kuc-kuc! Svemirska pošta!“ Vrata je otvorio visok vanzemaljac s tri oka. „Moja kašika?“ Dino je otvorio torbu. Paket nije ni mrdnuo. „Nije ovde. Prva! Još dve.“
Druga planeta bila je od želea. Raketa je pljusnula u žele i potonula do pola. Dino je iskočio i tlo se zaljuljalo. Svaki korak je rekao blup. A kuća je bila puding sa zelenim vratima.
Dino je pokucao na vrata i PLJOK, ruka je upala u žele do lakta. Vukao je, ali uzalud. Onda je Bip povukao jače i ruka je izašla sva lepljiva. „Ovde ne može da se kuca“, rekao je Bip. „A bez kucanja nema pošte.“
Dino je pogledao kuću koja se ljuljala. „Ne može da se kuca, ali može da se skače!“ HOP! HOP! HOP! Kuća se zatresla kao puding na tanjiru i iz nje se iskotrljao ružičasti vanzemaljac. „Ko mi trese kuću?“
„Kuc-kuc! Svemirska pošta!“ „Ovde se skače, ne kuca!“ rekao je vanzemaljac i ponudio kolačić. Paket nije ni mrdnuo. „Druga! Još jedna.“ Dino se vratio u raketu lepljiv od glave do pete.
Treća planeta bila je tiha. Svuda su spavali čupavi vanzemaljci u ćebadima i čulo se samo hrkanje. „Ovde niko ne sme da se probudi“, šapnuo je Bip. „A ako se probudi?“ „Ne znam. Niko ih još nije probudio.“
Dino je krenuo na prstima, ali su čizme zaškripale. ŠKRIP! Jedan vanzemaljac se okrenuo. Dalje je išao u čarapama. BIP! Oglasila se Bipova antena. Dino je stavio kapu preko nje i opet je bilo tiho.
„Kuc-kuc“, šapnuo je Dino vanzemaljcu na uvo. „Svemirska pošta.“ „Nisam ništa naručio“, promrmljao je u snu. Paket nije ni mrdnuo. „Treća“, šapnuo je Bip. „Nema više planeta.“
„Idemo“, šapnuo je Bip. „Ali motor je preglasan.“ „Onda bez motora!“ Dino je upro ramenom u raketu, a Bip s druge strane. U čarapama su je dogurali do ivice planete, uskočili i raketa je tiho otplovila među zvezde.
Daleko dole Zemlja je bila plava kao kliker, a ivica joj je bledela. Bližila se zora! Dino je gledao znak na paketu. „Lopta u kutiji“, uzdahnuo je Bip. „Nikome ne treba lopta.“
Kroz prozorčić Dino je ugledao svoju kuću, malu kao dugme. Video je i svoj prozor. Bio je prazan! „To nije lopta u kutiji. To je Mesec u prozoru! A Mesec nije došao!“ „Posle treće planete“, rekao je Bip, „po propisu ide kuća!“
Raketa je stala uz prozor, kao autobus uz stanicu. Dino je pokucao na svoj prozor. „Kuc-kuc! Svemirska pošta!“ Niko nije otvorio. Torba se zatresla… HOP! Paket je sam iskočio. „Prava adresa!“ zavikao je Bip.
Dino je odvezao mašnu. Iz paketa je izletelo nešto belo, malo kao pomorandža. Onda je počelo da raste. Prvo je bilo kao lopta, pa kao lubenica, pa kao… MESEC! Popeo se iznad krova, tačno u okvir prozora.
„Uspavao se na kraju svemira“, rekao je Bip, „pa su ga poslali poštom.“ Uzeo je odelo i torbu, a kapu je ostavio. „Za sledeći put“, rekao je. Raketa je sela u dvorište i opet postala sanduče. Samo se malo dimila.
Dino je legao u krevet, s kapom pod jastukom. U prozoru je stajao Mesec, okrugao, kao slika u okviru. „Laku noć“, šapnuo je. „Kvak.“ Na prozoru je sedela mala svemirska patkica. Kako je stigla, ni Bip ne zna.