Cela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Te noći Dino nikako nije mogao da zaspi. Sutra je njegov sedmi rođendan! Ležao je u krevetu i brojao zvezde iznad krova. Bilo ih je tačno sedam, u krugu, kao svećice na torti.
A onda je Mesec kinuo. APĆIHA! Dunuo je vetar i zvezde su se rasule kao šaka šljokica. Padale su po krovu, po dvorištu i pravo kroz odškrinut prozor.
Tap, tap. Na prozoru je stajala sasvim mala žuta zvezda. „Ja sam Iskra“, rekla je. „Svako dete za rođendan dobije sedam zvezda. One pale svećice na torti. A sad su se sve razbežale!“
„Moramo da ih skupimo pre zore. Kad smo blizu, ja jače svetlim. I upamti: nijedna zvezda ne može da odoli pesmi.“ „Samo mene ne računaj“, dodala je tiho. „Ja sam premala.“
Dino je obuo papuče i stavio Iskru na dlan. Noću je kuća bila sasvim drugačija. Orman je izgledao kao planina, a hodnik kao tunel. „Toplo… toplije…“ šaptala je Iskra. „Prva je blizu!“
Ispod kreveta, između igračaka i jedne davno izgubljene čarape, nešto je svetlelo plavo. Dino se provukao na stomaku i izvukao plavu zvezdu. „Jedna!“ „Pssst!“ rekla je Iskra. „Još šest.“
U mračnoj kuhinji, pod belom krpom, čekala je rođendanska torta. A u tegli s brašnom, na najvišoj polici, nešto je svetlelo narandžasto. Dino se popeo na stolicu i propeo na prste.
Dino je gurnuo ruku u teglu. PUF! Oblak brašna poleteo je pravo u lice! Zvezda je iskočila, a Dino je ostao sav beo, kao mali sneško. „Dve!“ zakikotala se Iskra. „Još pet.“
Pred kupatilom Iskra je zasjala još jače. Ljubičasta zvezda sakrila se u korpu s vešom! Dino je zaronio među peškire i čarape. „Fuj!“ A zvezda se kikotala. „Tri!“ „Još četiri.“
U dnevnoj sobi, iza jastuka na kauču, treptala je crvena zvezda. Samo što pod noću škripi kao stari brod.
Dino je krenuo na prstima. ŠKRIP! Ukočio se, a Iskra je zadržala dah. Čuo se samo sat. TIK, TAK. Polako, polako, crvena zvezda je izašla iza jastuka. „Četiri!“
U korpi s vunom pored fotelje nešto je treptalo zeleno. Zelena zvezda se baš dobro zapetljala u klupko!
Dino je povukao konac. Zvezda se zapetljala još više. Povukao je jače. Još gore! Onda je počeo polako da mota klupko, krug po krug, dok zvezda nije sama iskočila. „Pet!“ „Još dve.“
Iskra je doletela do prozora i zasjala kao mali fenjer. Šesta zvezda bila je napolju, na samom vrhu najvišeg drveta u dvorištu. Dino je otvorio prozor. Zvezda je bila predaleko!
Iz susednog prozora provirila je jedna pospana glava. Bila je to Mia! „I ja sam videla kako padaju zvezde“, šapnula je. „Kako da je skinemo?“
Dino je pružio metlu kroz prozor, ali je bila prekratka. Mia je bacila papirni avion, ali je promašio. Zvezda se njihala na grani, a nebo na istoku počelo je da bledi.
Onda se Dino setio da nijedna zvezda ne može da odoli pesmi! Tiho je zapevao „Srećan rođendan“, a Mia se pridružila. Ružičasta zvezda je zaplesala niz grane, pravo na prozor. „Šest!“
Na prozoru je treptalo šest zvezda, plava, narandžasta, ljubičasta, crvena, zelena i ružičasta. A gde je sedma? Tražili su je ispod tepiha i u svakoj cipeli, ali je nisu našli. A nebo je postajalo sve svetlije.
Iskra je postajala sve bleđa. „Bez sedme zvezde svećice neće zasjati“, rekla je tužno. „Žao mi je.“ Dino je spustio glavu. Rođendan bez želje? To nikako ne može biti.
Dino je pogledao šest zvezda, pa Iskru, pa opet zvezde. Onda je počeo prstom da broji iz početka. „Jedna, dve, tri, četiri, pet, šest…“ Prst je stao na Iskri. „…SEDAM!“
„Ja?“ trepnula je Iskra. „Ali ja sam najmanja!“ „Ti si me dovela do svih ostalih“, rekao je Dino. Iskra je zasjala tako jako da je soba postala zlatna. Sedam zvezda se zavrtelo i odletelo pravo na tortu.
Ujutru su se svi okupili oko torte. Svećice su same zasjale, svaka u svojoj boji. Dino je zažmurio, zamislio želju i dunuo. Niko nije znao otkud po podu tragovi brašna. A na prozoru je mala žuta zvezda namignula.