Цела прича
Исти текст као у књизи, страницу по страницу.
Те ноћи Дино никако није могао да заспи. Сутра је његов седми рођендан! Лежао је у кревету и бројао звезде изнад крова. Било их је тачно седам, у кругу, као свећице на торти.
А онда је Месец кинуо. АПЋИХА! Дунуо је ветар и звезде су се расуле као шака шљокица. Падале су по крову, по дворишту и право кроз одшкринут прозор.
Тап, тап. На прозору је стајала сасвим мала жута звезда. „Ја сам Искра“, рекла је. „Свако дете за рођендан добије седам звезда. Оне пале свећице на торти. А сад су се све разбежале!“
„Морамо да их скупимо пре зоре. Кад смо близу, ја јаче светлим. И упамти: ниједна звезда не може да одоли песми.“ „Само мене не рачунај“, додала је тихо. „Ја сам премала.“
Дино је обуо папуче и ставио Искру на длан. Ноћу је кућа била сасвим другачија. Орман је изгледао као планина, а ходник као тунел. „Топло… топлије…“ шаптала је Искра. „Прва је близу!“
Испод кревета, између играчака и једне давно изгубљене чарапе, нешто је светлело плаво. Дино се провукао на стомаку и извукао плаву звезду. „Једна!“ „Пссст!“ рекла је Искра. „Још шест.“
У мрачној кухињи, под белом крпом, чекала је рођенданска торта. А у тегли с брашном, на највишој полици, нешто је светлело наранџасто. Дино се попео на столицу и пропео на прсте.
Дино је гурнуо руку у теглу. ПУФ! Облак брашна полетео је право у лице! Звезда је искочила, а Дино је остао сав бео, као мали снешко. „Две!“ закикотала се Искра. „Још пет.“
Пред купатилом Искра је засјала још јаче. Љубичаста звезда сакрила се у корпу с вешом! Дино је заронио међу пешкире и чарапе. „Фуј!“ А звезда се кикотала. „Три!“ „Још четири.“
У дневној соби, иза јастука на каучу, трептала је црвена звезда. Само што под ноћу шкрипи као стари брод.
Дино је кренуо на прстима. ШКРИП! Укочио се, а Искра је задржала дах. Чуо се само сат. ТИК, ТАК. Полако, полако, црвена звезда је изашла иза јастука. „Четири!“
У корпи с вуном поред фотеље нешто је трептало зелено. Зелена звезда се баш добро запетљала у клупко!
Дино је повукао конац. Звезда се запетљала још више. Повукао је јаче. Још горе! Онда је почео полако да мота клупко, круг по круг, док звезда није сама искочила. „Пет!“ „Још две.“
Искра је долетела до прозора и засјала као мали фењер. Шеста звезда била је напољу, на самом врху највишег дрвета у дворишту. Дино је отворио прозор. Звезда је била предалеко!
Из суседног прозора провирила је једна поспана глава. Била је то Миа! „И ја сам видела како падају звезде“, шапнула је. „Како да је скинемо?“
Дино је пружио метлу кроз прозор, али је била прекратка. Миа је бацила папирни авион, али је промашио. Звезда се њихала на грани, а небо на истоку почело је да бледи.
Онда се Дино сетио да ниједна звезда не може да одоли песми! Тихо је запевао „Срећан рођендан“, а Миа се придружила. Ружичаста звезда је заплесала низ гране, право на прозор. „Шест!“
На прозору је трептало шест звезда, плава, наранџаста, љубичаста, црвена, зелена и ружичаста. А где је седма? Тражили су је испод тепиха и у свакој ципели, али је нису нашли. А небо је постајало све светлије.
Искра је постајала све блеђа. „Без седме звезде свећице неће засјати“, рекла је тужно. „Жао ми је.“ Дино је спустио главу. Рођендан без жеље? То никако не може бити.
Дино је погледао шест звезда, па Искру, па опет звезде. Онда је почео прстом да броји из почетка. „Једна, две, три, четири, пет, шест…“ Прст је стао на Искри. „…СЕДАМ!“
„Ја?“ трепнула је Искра. „Али ја сам најмања!“ „Ти си ме довела до свих осталих“, рекао је Дино. Искра је засјала тако јако да је соба постала златна. Седам звезда се завртело и одлетело право на торту.
Ујутру су се сви окупили око торте. Свећице су саме засјале, свака у својој боји. Дино је зажмурио, замислио жељу и дунуо. Нико није знао откуд по поду трагови брашна. А на прозору је мала жута звезда намигнула.