Цела прича
Исти текст као у књизи, страницу по страницу.
Дино је свако вече гледао кроз прозор. Тамо је увек стајао Месец, округао, као слика у оквиру. А вечерас је оквир био празан. „Где си?“ шапнуо је у мрак. Нико није одговорио.
КУЦ-КУЦ! На прозору је стајао мали плави робот. А сандуче из дворишта имало је крилца, прозорчић и варнице. Била је то ракета! „Свемирска пошта!“ рекао је робот. „Хитно!“
„Ја сам Бип“, рекао је робот и подигао пакет. „Изгубио се. На њему је само знак: круг у квадрату.“ „То ми личи на…“ почео је Дино. „Нема времена! Хитна пошта стиже до зоре. А мени фали поштар.“
„Ја ћу!“ рекао је Дино и навукао одело, капу и торбу. „По пропису“, рекао је Бип, „три планете, редом. На правој адреси пакет сам искочи из торбе.“ ФИЈУУУ! Кућа је постала мала као дугме.
Прва планета била је сва наопачке. Шоље, чарапе и бицикл висили су у ваздуху. „Овде све што испустиш пада горе“, рекао је Бип и Дино је добио конопац око струка. „Држи се за мердевине ракете!“
Дино је извадио пакет. Пакет је склизнуо из руке и пао ГОРЕ, међу шоље. Дино је скочио, али је скок био прекратак. Бип је извукао антену, али ни она није досегла.
Онда се Дино сетио да овде све пада горе. „Па нека и ја паднем!“ Пустио је мердевине ракете, пао је горе као балон на конопцу и ухватио пакет обема рукама. „Бипе, вуци!“
„Куц-куц! Свемирска пошта!“ Врата је отворио висок ванземаљац с три ока. „Моја кашика?“ Дино је отворио торбу. Пакет није ни мрднуо. „Није овде. Прва! Још две.“
Друга планета била је од желеа. Ракета је пљуснула у желе и потонула до пола. Дино је искочио и тло се заљуљало. Сваки корак је рекао блуп. А кућа је била пудинг са зеленим вратима.
Дино је покуцао на врата и ПЉОК, рука је упала у желе до лакта. Вукао је, али узалуд. Онда је Бип повукао јаче и рука је изашла сва лепљива. „Овде не може да се куца“, рекао је Бип. „А без куцања нема поште.“
Дино је погледао кућу која се љуљала. „Не може да се куца, али може да се скаче!“ ХОП! ХОП! ХОП! Кућа се затресла као пудинг на тањиру и из ње се искотрљао ружичасти ванземаљац. „Ко ми тресе кућу?“
„Куц-куц! Свемирска пошта!“ „Овде се скаче, не куца!“ рекао је ванземаљац и понудио колачић. Пакет није ни мрднуо. „Друга! Још једна.“ Дино се вратио у ракету лепљив од главе до пете.
Трећа планета била је тиха. Свуда су спавали чупави ванземаљци у ћебадима и чуло се само хркање. „Овде нико не сме да се пробуди“, шапнуо је Бип. „А ако се пробуди?“ „Не знам. Нико их још није пробудио.“
Дино је кренуо на прстима, али су чизме зашкрипале. ШКРИП! Један ванземаљац се окренуо. Даље је ишао у чарапама. БИП! Огласила се Бипова антена. Дино је ставио капу преко ње и опет је било тихо.
„Куц-куц“, шапнуо је Дино ванземаљцу на уво. „Свемирска пошта.“ „Нисам ништа наручио“, промрмљао је у сну. Пакет није ни мрднуо. „Трећа“, шапнуо је Бип. „Нема више планета.“
„Идемо“, шапнуо је Бип. „Али мотор је прегласан.“ „Онда без мотора!“ Дино је упро раменом у ракету, а Бип с друге стране. У чарапама су је догурали до ивице планете, ускочили и ракета је тихо отпловила међу звезде.
Далеко доле Земља је била плава као кликер, а ивица јој је бледела. Ближила се зора! Дино је гледао знак на пакету. „Лопта у кутији“, уздахнуо је Бип. „Никоме не треба лопта.“
Кроз прозорчић Дино је угледао своју кућу, малу као дугме. Видео је и свој прозор. Био је празан! „То није лопта у кутији. То је Месец у прозору! А Месец није дошао!“ „После треће планете“, рекао је Бип, „по пропису иде кућа!“
Ракета је стала уз прозор, као аутобус уз станицу. Дино је покуцао на свој прозор. „Куц-куц! Свемирска пошта!“ Нико није отворио. Торба се затресла… ХОП! Пакет је сам искочио. „Права адреса!“ завикао је Бип.
Дино је одвезао машну. Из пакета је излетело нешто бело, мало као поморанџа. Онда је почело да расте. Прво је било као лопта, па као лубеница, па као… МЕСЕЦ! Попео се изнад крова, тачно у оквир прозора.
„Успавао се на крају свемира“, рекао је Бип, „па су га послали поштом.“ Узео је одело и торбу, а капу је оставио. „За следећи пут“, рекао је. Ракета је села у двориште и опет постала сандуче. Само се мало димила.
Дино је легао у кревет, с капом под јастуком. У прозору је стајао Месец, округао, као слика у оквиру. „Лаку ноћ“, шапнуо је. „Квак.“ На прозору је седела мала свемирска паткица. Како је стигла, ни Бип не зна.