Цела прича
Исти текст као у књизи, страницу по страницу.
Чим је киша стала, Нео је изашао са штапом, јер локви треба канал до шахта. Вода је кренула. И онда је испод олука блеснуло нешто зелено. То није била жаба. Жабе не светле.
Био је то сат, црн и гладак, без казаљки, без бројева и без дугмади. Није имао ни наруквицу, само два празна утора. Нео га је обрисао о ногавицу. Кроз стакло је прошла танка зелена линија и нестала.
„Одакле си ти?“ Локва није знала. Није знао ни олук. Нео је погледао горе, у кров, јер све што киша спере с крова заврши овде. „Шта си радио на крову?“ Сат је ћутао. Мачка на огради је гледала сат. Само сат.
На радном столу били су стари миш, каблови и растављена лампа на мућкање. Нео је хтео да види зашто светли кад је мућкаш. Притиснуо је сат, угрејао га длановима и ставио под лампу. Није прошла ни линија.
Сат без наруквице није сат, него камен. Пертла је клизила, а гумица је пукла. Нео је маказама одрезао траку са старог ранца, провукао је кроз оба утора и залепио чичак. Сат је био на руци, као да је ту одувек.
Дошла је ноћ. Сат је био на руци, а рука на јастуку. Цео дан се није десило ништа. „Лаку ноћ, сате“, рекао је Нео и куцнуо двапут по стаклу. Куц, куц. На стаклу се упалила зелена тачка.
Тачка је постала линија, а линија круг. На стаклу је стајала девојчица од зеленог светла, не већа од оловке. „Здраво“, рекла је. „Ти… причаш?“ шапнуо је Нео. „Изгледа да причам. А ти слушаш. Добар почетак.“
„Ја сам Ајла. То је све што знам.“ „Одакле си?“ „Памтим котрљање. Дуго. Било ми је топло.“ Пружила је руку, како је видела да људи раде. Њена рука је прошла кроз врх прста. „Занимљиво. То морам да научим.“
Ајлина ивица је затреперила. „Ја сам… гла… гладна.“ Нео је отрчао у кухињу и донео сендвич. „Шта ћу с тим?“ „Једи.“ „Ја једем светло. Сендвич није светло.“ Загризла је ваздух, за сваки случај. Ни то није помогло.
Ујутру је на стаклу била само зелена тачка. Куц, куц. Ајла се подигла, блеђа и спорија него синоћ. Уз ивицу стакла је светлела једна цртица. „Колико?“ „Једна.“ „Од колико?“ „Од три. Није доста.“
За доручком је сат светлео зелено. С прозора га је гледала она мачка од јуче. „У њему је девојчица“, рекао је Нео. „Зове се Ајла. Сад спава.“ Мачка је трепнула, као да то већ зна.
Онда је Нео пробао сунце. Држао је руку на прозору док није утрнула. Цртица је задрхтала, нарасла до пола друге и опет пала на једну. „Мало“, рекла је Ајла. „Сунце је мало.“ „Сунце је огромно.“ „Одавде је мало.“
Лампа на столу није помогла. Вентилатор није помогао, само јој је разбарушио косу. Није помогла ни батерија залепљена на сат. Ајла је говорила све спорије. „Мислим… да ћу… спавати.“ „Немој.“ „Не бирам… ја.“
Нео је сео и мислио, с брадом на шаци, без иједног покрета. Ајла је била све блеђа. „Чудно“, рекла је. „Кад мирујеш, мени је хладно.“ „Како теби може бити хладно?“ „Не знам. Измерила сам. Јесте.“
Оловка се откотрљала са стола и Нео је скочио за њом. Сат је блеснуо, а Ајла се усправила. „Шта си урадио?“ „Ништа. Устао сам.“ „Уради то опет.“ Сео је и опет устао. Сат је опет блеснуо.
На столу је лежала растављена лампа на мућкање. Зашто светли кад је мућкаш? Зато што је мућкаш! „Ти не једеш струју“, рекао је Нео. „Ти једеш трчање.“ „Ја не једем…“ „Држи се!“ Сјурио се низ степенице у двориште.
Нео је потрчао око дворишта, машући руком као ветрењача. „Једна цртица!“ Прескочио је локву. „Две!“ Обишао је шљиву. „Колико сад?“ Ајла је стајала на сату, сва зелена, сва цела. „Три. Пуна сам. Можеш да станеш.“
На стаклу су биле три цртице. Ајла их је гледала као да су њене, а и јесу. „Пуна сам. И остајем пуна док ме носиш.“ „А ако те скинем?“ „Немој ме више остављати у блату.“ „Нисам те ја оставио у блату.“ „Неко јесте.“
С ограде је гледала мачка. „Пуним сат“, рекао је Нео, задихан. Мачка није питала ништа. Мачке не питају. Само је гледала у три цртице, као да их броји.
Сунце је залазило и Ајла је први пут гледала небо, без треперења. „Колико је то далеко?“ „Не знам.“ „Ни ја. Не могу да измерим.“ „Не мора да се мери. Само се гледа.“ Изашла је прва звезда. Ајла ју је само гледала.
Нео је зевнуо. „Сад сам ја празан.“ „Људи се пуне спавањем?“ „Ваљда.“ „Занимљиво. То морам да научим.“ „Не мораш. Само угаси.“ Ајла се скупила у тачку, овај пут намерно.
Лампа се угасила, а сат је светлео на руци. Онда је зелена тачка закуцала као срце, туп, туп. „Чујем нешто“, шапнула је Ајла. „Мислим да нас неко тражи.“ „Нека тражи до сутра“, зевнуо је Нео. Напољу је опет падала киша.