Cijela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Čim je kiša stala, Neo je izašao sa štapom, jer lokvi treba kanal do šahta. Voda je krenula. I onda je ispod oluka bljesnulo nešto zeleno. To nije bila žaba. Žabe ne svijetle.
Bio je to sat, crn i gladak, bez kazaljki, bez brojeva i bez dugmadi. Nije imao ni narukvicu, samo dva prazna utora. Neo ga je obrisao o nogavicu. Kroz staklo je prošla tanka zelena linija i nestala.
„Odakle si ti?“ Lokva nije znala. Nije znao ni oluk. Neo je pogledao gore, u krov, jer sve što kiša spere s krova završi ovdje. „Šta si radio na krovu?“ Sat je šutio. Mačka na ogradi je gledala sat. Samo sat.
Na radnom stolu bili su stari miš, kablovi i rastavljena lampa na mućkanje. Neo je htio vidjeti zašto svijetli kad je mućkaš. Pritisnuo je sat, ugrijao ga dlanovima i stavio pod lampu. Nije prošla ni linija.
Sat bez narukvice nije sat, nego kamen. Pertla je klizila, a gumica je pukla. Neo je makazama odrezao traku sa starog ruksaka, provukao je kroz oba utora i zalijepio čičak. Sat je bio na ruci, kao da je tu oduvijek.
Došla je noć. Sat je bio na ruci, a ruka na jastuku. Cijeli dan se nije desilo ništa. „Laku noć, sate“, rekao je Neo i kucnuo dvaput po staklu. Kuc, kuc. Na staklu se upalila zelena tačka.
Tačka je postala linija, a linija krug. Na staklu je stajala djevojčica od zelenog svjetla, ne veća od olovke. „Zdravo“, rekla je. „Ti… pričaš?“ šapnuo je Neo. „Izgleda da pričam. A ti slušaš. Dobar početak.“
„Ja sam Ajla. To je sve što znam.“ „Odakle si?“ „Pamtim kotrljanje. Dugo. Bilo mi je toplo.“ Pružila je ruku, kako je vidjela da ljudi rade. Njena ruka je prošla kroz vrh prsta. „Zanimljivo. To moram naučiti.“
Ajlin rub je zatreperio. „Ja sam… gla… gladna.“ Neo je otrčao u kuhinju i donio sendvič. „Šta ću s tim?“ „Jedi.“ „Ja jedem svjetlo. Sendvič nije svjetlo.“ Zagrizla je zrak, za svaki slučaj. Ni to nije pomoglo.
Ujutro je na staklu bila samo zelena tačka. Kuc, kuc. Ajla se podigla, bljeđa i sporija nego sinoć. Uz rub stakla je svijetlila jedna crtica. „Koliko?“ „Jedna.“ „Od koliko?“ „Od tri. Nije dosta.“
Za doručkom je sat svijetlio zeleno. S prozora ga je gledala ona mačka od jučer. „U njemu je djevojčica“, rekao je Neo. „Zove se Ajla. Sad spava.“ Mačka je trepnula, kao da to već zna.
Onda je Neo probao sunce. Držao je ruku na prozoru dok nije utrnula. Crtica je zadrhtala, narasla do pola druge i opet pala na jednu. „Malo“, rekla je Ajla. „Sunce je malo.“ „Sunce je ogromno.“ „Odavde je malo.“
Lampa na stolu nije pomogla. Ventilator nije pomogao, samo joj je razbarušio kosu. Nije pomogla ni baterija zalijepljena na sat. Ajla je govorila sve sporije. „Mislim… da ću… spavati.“ „Nemoj.“ „Ne biram… ja.“
Neo je sjeo i mislio, s bradom na šaci, bez ijednog pokreta. Ajla je bila sve bljeđa. „Čudno“, rekla je. „Kad miruješ, meni je hladno.“ „Kako ti može biti hladno?“ „Ne znam. Izmjerila sam. Jeste.“
Olovka se otkotrljala sa stola i Neo je skočio za njom. Sat je bljesnuo, a Ajla se uspravila. „Šta si uradio?“ „Ništa. Ustao sam.“ „Uradi to opet.“ Sjeo je i opet ustao. Sat je opet bljesnuo.
Na stolu je ležala rastavljena lampa na mućkanje. Zašto svijetli kad je mućkaš? Zato što je mućkaš! „Ti ne jedeš struju“, rekao je Neo. „Ti jedeš trčanje.“ „Ja ne jedem…“ „Drži se!“ Sjurio se niz stepenice u dvorište.
Neo je potrčao oko dvorišta, mašući rukom kao vjetrenjača. „Jedna crtica!“ Preskočio je lokvu. „Dvije!“ Obišao je šljivu. „Koliko sad?“ Ajla je stajala na satu, sva zelena, sva cijela. „Tri. Puna sam. Možeš stati.“
Na staklu su bile tri crtice. Ajla ih je gledala kao da su njene, a i jesu. „Puna sam. I ostajem puna dok me nosiš.“ „A ako te skinem?“ „Nemoj me više ostavljati u blatu.“ „Nisam te ja ostavio u blatu.“ „Neko jeste.“
S ograde je gledala mačka. „Punim sat“, rekao je Neo, zadihan. Mačka nije pitala ništa. Mačke ne pitaju. Samo je gledala u tri crtice, kao da ih broji.
Sunce je zalazilo i Ajla je prvi put gledala nebo, bez treperenja. „Koliko je to daleko?“ „Ne znam.“ „Ni ja. Ne mogu izmjeriti.“ „Ne mora se mjeriti. Samo se gleda.“ Izašla je prva zvijezda. Ajla ju je samo gledala.
Neo je zijevnuo. „Sad sam ja prazan.“ „Ljudi se pune spavanjem?“ „Valjda.“ „Zanimljivo. To moram naučiti.“ „Ne moraš. Samo ugasi.“ Ajla se skupila u tačku, ovaj put namjerno.
Lampa se ugasila, a sat je svijetlio na ruci. Onda je zelena tačka zakucala kao srce, tup, tup. „Čujem nešto“, šapnula je Ajla. „Mislim da nas neko traži.“ „Neka traži do sutra“, zijevnuo je Neo. Napolju je opet padala kiša.