Cela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Čim je kiša stala, Neo je izašao sa štapom, jer lokvi treba kanal do šahta. Voda je krenula. I onda je ispod oluka blesnulo nešto zeleno. To nije bila žaba. Žabe ne svetle.
Bio je to sat, crn i gladak, bez kazaljki, bez brojeva i bez dugmadi. Nije imao ni narukvicu, samo dva prazna utora. Neo ga je obrisao o nogavicu. Kroz staklo je prošla tanka zelena linija i nestala.
„Odakle si ti?“ Lokva nije znala. Nije znao ni oluk. Neo je pogledao gore, u krov, jer sve što kiša spere s krova završi ovde. „Šta si radio na krovu?“ Sat je ćutao. Mačka na ogradi je gledala sat. Samo sat.
Na radnom stolu bili su stari miš, kablovi i rastavljena lampa na mućkanje. Neo je hteo da vidi zašto svetli kad je mućkaš. Pritisnuo je sat, ugrejao ga dlanovima i stavio pod lampu. Nije prošla ni linija.
Sat bez narukvice nije sat, nego kamen. Pertla je klizila, a gumica je pukla. Neo je makazama odrezao traku sa starog ranca, provukao je kroz oba utora i zalepio čičak. Sat je bio na ruci, kao da je tu oduvek.
Došla je noć. Sat je bio na ruci, a ruka na jastuku. Ceo dan se nije desilo ništa. „Laku noć, sate“, rekao je Neo i kucnuo dvaput po staklu. Kuc, kuc. Na staklu se upalila zelena tačka.
Tačka je postala linija, a linija krug. Na staklu je stajala devojčica od zelenog svetla, ne veća od olovke. „Zdravo“, rekla je. „Ti… pričaš?“ šapnuo je Neo. „Izgleda da pričam. A ti slušaš. Dobar početak.“
„Ja sam Ajla. To je sve što znam.“ „Odakle si?“ „Pamtim kotrljanje. Dugo. Bilo mi je toplo.“ Pružila je ruku, kako je videla da ljudi rade. Njena ruka je prošla kroz vrh prsta. „Zanimljivo. To moram da naučim.“
Ajlina ivica je zatreperila. „Ja sam… gla… gladna.“ Neo je otrčao u kuhinju i doneo sendvič. „Šta ću s tim?“ „Jedi.“ „Ja jedem svetlo. Sendvič nije svetlo.“ Zagrizla je vazduh, za svaki slučaj. Ni to nije pomoglo.
Ujutru je na staklu bila samo zelena tačka. Kuc, kuc. Ajla se podigla, bleđa i sporija nego sinoć. Uz ivicu stakla je svetlela jedna crtica. „Koliko?“ „Jedna.“ „Od koliko?“ „Od tri. Nije dosta.“
Za doručkom je sat svetleo zeleno. S prozora ga je gledala ona mačka od juče. „U njemu je devojčica“, rekao je Neo. „Zove se Ajla. Sad spava.“ Mačka je trepnula, kao da to već zna.
Onda je Neo probao sunce. Držao je ruku na prozoru dok nije utrnula. Crtica je zadrhtala, narasla do pola druge i opet pala na jednu. „Malo“, rekla je Ajla. „Sunce je malo.“ „Sunce je ogromno.“ „Odavde je malo.“
Lampa na stolu nije pomogla. Ventilator nije pomogao, samo joj je razbarušio kosu. Nije pomogla ni baterija zalepljena na sat. Ajla je govorila sve sporije. „Mislim… da ću… spavati.“ „Nemoj.“ „Ne biram… ja.“
Neo je seo i mislio, s bradom na šaci, bez ijednog pokreta. Ajla je bila sve bleđa. „Čudno“, rekla je. „Kad miruješ, meni je hladno.“ „Kako tebi može biti hladno?“ „Ne znam. Izmerila sam. Jeste.“
Olovka se otkotrljala sa stola i Neo je skočio za njom. Sat je blesnuo, a Ajla se uspravila. „Šta si uradio?“ „Ništa. Ustao sam.“ „Uradi to opet.“ Seo je i opet ustao. Sat je opet blesnuo.
Na stolu je ležala rastavljena lampa na mućkanje. Zašto svetli kad je mućkaš? Zato što je mućkaš! „Ti ne jedeš struju“, rekao je Neo. „Ti jedeš trčanje.“ „Ja ne jedem…“ „Drži se!“ Sjurio se niz stepenice u dvorište.
Neo je potrčao oko dvorišta, mašući rukom kao vetrenjača. „Jedna crtica!“ Preskočio je lokvu. „Dve!“ Obišao je šljivu. „Koliko sad?“ Ajla je stajala na satu, sva zelena, sva cela. „Tri. Puna sam. Možeš da staneš.“
Na staklu su bile tri crtice. Ajla ih je gledala kao da su njene, a i jesu. „Puna sam. I ostajem puna dok me nosiš.“ „A ako te skinem?“ „Nemoj me više ostavljati u blatu.“ „Nisam te ja ostavio u blatu.“ „Neko jeste.“
S ograde je gledala mačka. „Punim sat“, rekao je Neo, zadihan. Mačka nije pitala ništa. Mačke ne pitaju. Samo je gledala u tri crtice, kao da ih broji.
Sunce je zalazilo i Ajla je prvi put gledala nebo, bez treperenja. „Koliko je to daleko?“ „Ne znam.“ „Ni ja. Ne mogu da izmerim.“ „Ne mora da se meri. Samo se gleda.“ Izašla je prva zvezda. Ajla ju je samo gledala.
Neo je zevnuo. „Sad sam ja prazan.“ „Ljudi se pune spavanjem?“ „Valjda.“ „Zanimljivo. To moram da naučim.“ „Ne moraš. Samo ugasi.“ Ajla se skupila u tačku, ovaj put namerno.
Lampa se ugasila, a sat je svetleo na ruci. Onda je zelena tačka zakucala kao srce, tup, tup. „Čujem nešto“, šapnula je Ajla. „Mislim da nas neko traži.“ „Neka traži do sutra“, zevnuo je Neo. Napolju je opet padala kiša.