Cela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Bilo je leto i Maks je u bašti zalivao suncokrete. Onda je s planine stiglo nešto glasno. APĆIHA! Na suncokrete je pao sneg. Pravi sneg, hladan, usred leta. Maks je podigao glavu. Planina je kinula?
Iz rupe kraj ograde iskočio je mrmot, okrugao i smeđ. FIJU, zazviždao je. „Planina kija! Nikad nije kijala! Ja sam Zviždo i znam svaku stazu na njoj.“ Kraj njega je na travu palo smeđe pero, ali to niko nije primetio.
APĆIHA! Opet je pao sneg. „Nazdravlje!“ viknuo je Maks prema vrhu. Planina je iznenađeno zabrundala. „Hvala…“ To joj niko nikad nije rekao. „Idem gore da vidim šta je golica. Ideš?“ „Idem“, rekao je Zviždo.
Staza je vijugala uzbrdo. „Vidiš onu stenu na vrhu? To je nos planine“, rekao je Zviždo. „Iz njega kija. A ovo su moje rupe. Kad se uplašim, zazviždim i uskočim u najbližu. Ne zameri.“ „Neću“, rekao je Maks.
APĆIHA! S vrha je dojurio vetar pun snega i zatrpao stazu. „U rupu!“ FIJU! Zviždo je skočio u rupu, a Maks za njim. Unutra je bilo tesno i toplo. Zviždo je drhtao. „Ja se ne bojim“, rekao je. „Ja samo zviždim.“
Kad su izašli, Maks je na šeširu imao brdašce snega, kao još jednu kapu. „Nazdravlje!“ viknuo je prema vrhu. „Hvala…“ zabrundala je planina, tiše. „Ona se stidi“, šapnuo je Zviždo. „Nikad nije kijala pred nekim.“
Preko staze je tekao potok od otopljenog snega, hladan i brz. Maks je prelazio po kamenju, korak po korak, a Zviždo je na ramenu zviždao pri svakom koraku. „Ne pomažeš“, rekao je Maks. „Znam“, rekao je Zviždo.
Onda je staza postala strma. APĆIHA! Vetar ih je gurnuo nazad do početka. Maks je krenuo ponovo. APĆIHA! Vetar ih je opet vratio dole. I treći put je bilo isto. „Ovako nećemo stići nikad“, rekao je Zviždo i seo.
Uz sneg je svaki put palo i nešto smeđe. Maks je uhvatio pero. Pa još jedno. „Sneg nema perje“, rekao je. „Neko gore ima perje.“ FIJU! Zviždo je zazviždao. „Orao! Ali orao se nikad ne bi zavukao u nos!“
Maks je gledao vrh i brojao. Između dva kijanja stizali su da naprave tačno deset koraka. „Trčimo deset, pa čučnemo!“ Trčali su i čučnuli. APĆIHA! Vetar je prošao iznad njih. Tako su stigli do vrha.
Na vrhu je nebo bilo blizu, a dolina mala kao igračka. Pred njima je stajala stena kao ogroman nos, s pećinom umesto nozdrve. Iz pećine je virilo perje. „Ja ću prvi“, rekao je Zviždo. Pa je stao. „Ne. Ipak ti.“
U pećini je na gnezdu od mahovine sedeo raščupani orao, s mahovinom oko vrata kao šalom. S njega je letelo perje. „Ko ste vi?“ pitao je promuklo. FIJU! Zviždo je uleteo u ranac. „Ja sam Maks.“ „A ja sam Rajko.“
„Planina je bolesna“, rekao je Rajko tužno. „Zato je čuvam i pokrivam mahovinom, da joj bude toplo.“ Maks je gledao perje koje je lepršalo uz ivicu pećine i golicalo kamen. „Nije bolesna“, rekao je. „Golica je.“
APĆIHA! Planina je kinula, a u pećini je odjeknulo. Svi su odleteli do zida, a perje je letelo svuda. Rajko je pokrio kljun krilom. „Ja sam kriv?“ „Zašto živiš u nosu?“ pitao je Zviždo. „Bojim se visine. Samo ovde nije visoko.“
„Gde ću?“ uzdahnuo je Rajko. „Svuda je visoko.“ Maks se setio praznog gnezda na dimnjaku. „Kod nas na dimnjaku ima gnezdo, a u njemu niko ne živi. Još je niže. I toplo je.“ „Ali ja ne znam kako da siđem.“
„Ja znam“, rekao je Maks. „Peške.“ Rajko je silazio kao velika kokoška i na svakoj strmini zatvarao oči. Maks ga je vodio za krilo, a Zviždo je zviždao za svaki slučaj. „Je li visoko?“ „Ne gledaj.“
Iza njih je planina kinula poslednji put. APĆIHA! Pa je duboko udahnula. „Aaah“, čulo se iz nosa. I onda je planina zahrkala. HRRR… FIJU. Sneg je prestao, a kroz oblake je izašlo sunce.
Dole su suncokreti dizali glave, a sneg se topio i stvarao barice. Rajko je stao na kapiju i pogledao oko sebe. „Pa ovo nije visoko“, rekao je. „Ovo je baš kako treba.“ Maks se nasmejao. „Čekaj da vidiš dimnjak.“
Uveče je Rajko prvi put u životu skočio. S kapije na dimnjak, zatvorenih očiju. Sleteo je u prazno gnezdo i otvorio oči. Zviždo je zazviždao, ovog puta od sreće. Iznad krova se upalila prva zvezda i namignula.
Ujutru je Rajko spavao na dimnjaku, a planina iza kuće. HRRR… FIJU. Maks je izašao u baštu, a jedno pero je sletelo pravo na nos. APĆIHA! „Nazdravlje“, rekla je planina.