Cela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Mia je rekla „laku noć“ i lampa se ugasila. KLIK. Pod jastukom je čekala tajna. Bila je to mala baterijska lampa, za svaki slučaj.
Jastuk se pomerio. Sam od sebe! Ispod su virila dva krupna oka. „Je li već mrak?“ šapnuo je mali glas. „Ne gledam. Reci mi kad prođe.“
Zmaj! Mali i ljubičast, s lampicom na nosu, sedeo je na jastuku. „Bojim se mraka“, rekao je. „Najviše zvukova. Sve zvuči kao nešto drugo. I ništa ne svetli.“
„Ja znam sve zvukove ove sobe“, rekla je Mia. „Pokazaću ti.“ I izvukla je tajnu. „Ne treba“, rekao je zmaj. „Ja ću samo… ovde.“ Virio je samo rep.
KLIK… KLIK. Nešto je škljocnulo ispod prozora. „Robot!“ Rep se zatresao. Mia je upalila lampu i posvetlila… zmaju u oči. „Joj! Ništa ne vidim!“
„Ovako“, rekla je Mia. „Slušaj. Pogodi. Posvetli.“ Snop je stao na radijator. Mia ga je dotakla. Topao! „To je samo radijator. Greje.“ Zmaj se naslonio leđima.
Onda je nešto zakucalo. TIK, TAK. TIK, TAK. „Neko hoda na prstima!“ Rep se zavukao pod jastuk. Mia je posvetlila u plafon, pa u ćošak, ali ničega nije bilo. Odakle je to dolazilo?
Mia je zatvorila oči i slušala. Onda je posvetlila na zid i snop je stao na sat! Kazaljke su hodale u krug. „To je samo sat.“ „Niko ne dolazi?“ „Niko. Samo sat ide.“
Onda se začuo dubok zvuk. KRRRR. „Medved!“ Snop je poleteo po sobi i stao na vratima. Tamo je stajao div, velik i crn, s jednim rukavom! Rep se tresao kao list.
„To je samo kaput. Kaput ne brunda.“ KRRR! Opet je zabrundalo, ovaj put ispod ćebeta! Mia je posvetlila sebi u stomak. „Ovo je samo moj stomak. Vari večeru.“ Ispod jastuka se čuo kikot.
Onda je zabrundalo i ispod jastuka. KRR. „I moj!“ rekao je zmaj. KRRR. KRR. Dva stomaka su razgovarala. Mia i zmaj su se smejali u jastuk, da ne probude kuću.
Spolja se tiho začulo HU-HU. Zmaj se nije sakrio, samo se primakao. „A to?“ Snop je prošao kroz prozor i na grani je žmirkala sova. „To je samo sova. Budna je umesto nas.“
„Ona čuva?“ „Ona čuva.“ Sova je namignula. Zmaj je legao kraj jastuka. Ne ispod, nego kraj njega. Mia ga je pokrila ćebetom. Rep je virio, ali nije drhtao.
Gledali su u plafon. „Vidiš koliko toga svetli?“ šapnula je Mia. „Zvezdice. Mesec. Sovine oči.“ Zmaj je uzdahnuo. „Ali to je sve daleko. A ovde, kod nas?“
Mia je ugasila lampu. KLIK. „Čekaj!“ šapnuo je zmaj. „Ništa ne svetli!“ „Svetli. Pogledaj jastuk.“ Na jastuku je bio mali topli krug svetla. Zmajev. „Ti.“
Soba je govorila, tiho. Radijator je rekao klik. „Radijator“, šapnuo je zmaj. Sat je rekao tik, tak. „Sat.“ Sova je rekla hu. „Sova.“ Svaki put je šapnuo tiše i svaki put sporije.
Onda se začuo novi zvuk. HRRR… FIJU. HRRR… FIJU. „A ovo?“ šapnula je Mia. Niko nije odgovorio.
„To je samo zmaj“, šapnula je Mia. „Koji spava.“ Lampica je svetlela tiho, kao mrvica meseca. Rep je virio ispod ćebeta. Mia je zatvorila oči. I soba je zaspala.