Dete se boji mraka: šta pomaže, a šta ne

Jeste. Britanska zdravstvena služba NHS među uobičajene strahove ranog detinjstva nabraja životinje, insekte, oluje, visinu, vodu, krv i mrak, i navodi da ti strahovi obično postepeno prođu sami [1].

Strah od mraka često nije strah od samog mraka, nego od onoga što dete misli da bi u mraku moglo da se desi [2]. Senka kaputa na vratima lako postane neko ko stoji u uglu.

• Priznaj strah

  „Vidim da se bojiš“ je bolji početak od „nema čega da se bojiš“. Detetu je strah stvaran i kad razlog nije [2].

• Pitaj, ne objašnjavaj

  Umesto brzog „naravno da nema čudovišta“, pitaj iz radoznalosti: šta tačno vidi, gde, kakav zvuk čuje [2]. Kad strah dobije oblik, lakše ga je pogledati.

• Miran glas

  Govori mirno i sigurno. Deca hvataju znakove koje im šaljemo: ako u tvom glasu čuje nesigurnost, osetiće je [2].

• Malo svetlo

  Noćna lampa je za većinu dece u redu [2]. Neka dete samo izabere da li hoće lampu ili odškrinuta vrata.

• Ista rutina svake večeri

  Isti redosled, bez velikih promena iz večeri u veče [2]. Kako je složiti, piše u vodiču priča pred spavanje.

• Pohvali mali korak

  Kad uradi nešto što mu je bilo teško, neka to bude događaj [2]. Na primer: „Bilo ti je teško, a ipak si u svom krevetu.“

Na mrak se može navikavati i van vremena za spavanje, kroz igru; isti izvor predlaže pozorište senki [2]. Navucite zavese usred dana, upalite baterijsku lampu i pravite životinje od prstiju na zidu.

Naš dodatak je igra slušanja. Sedite na krevet uz malu lampu i minut slušajte sobu: frižider, cevi, lift, vetar. Za svaki zvuk pogađajte šta je, pa idite da proverite. Cilj je da soba noću zvuči poznato.

Ovaj spisak je naš, iz roditeljskog zdravog razuma, a ne iz istraživanja:

• Ismevanje i poređenje: „šta se bojiš, nisi beba“, „tvoja sestra se ne boji“.
• Prinuda: zatvaranje vrata i gašenje svetla „da se navikne“.
• Dugo pretraživanje sobe svake večeri. Jedan pogled ispod kreveta je u redu; ritual od deset minuta poručuje da ima šta da se traži.
• Strašni crtani filmovi pred spavanje, i vesti koje slušaš dok je dete u sobi.
• Pretnja mrakom ili babarogom kad ne sluša.

Priča ne leči strah i to ne obećavamo. Može dati reči: kad junak u knjizi čuje čudan zvuk i otkrije šta je, dete dobije primer koji može da ponovi i rečenicu kojom može da kaže šta mu je.

Za veče biraj priče u kojima je mrak mesto topline, a ne opasnosti. Po čemu se takve prepoznaju, piše na stranici priče za laku noć.

NHS savetuje da se pomoć potraži kad je detetova anksioznost jaka, kad traje i kad ometa svakodnevni život [1]. Autorka iz dečje bolnice u Sinsinatiju piše slično: deci kojoj strah znatno otežava život stručna pomoć može da koristi, a prvi korak je razgovor s pedijatrom [2].