Cijela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Bilo je ljeto i Maks je u vrtu zalijevao suncokrete. Onda je s planine stiglo nešto glasno. APĆIHA! Na suncokrete je pao snijeg. Pravi snijeg, hladan, usred ljeta. Maks je podigao glavu. Planina je kihnula?
Iz rupe kraj ograde iskočio je svizac, okrugao i smeđ. FIJU, zazviždao je. „Planina kiše! Nikad nije kihala! Ja sam Zviždo i znam svaku stazu na njoj.“ Kraj njega je na travu palo smeđe pero, ali to nitko nije primijetio.
APĆIHA! Opet je pao snijeg. „Na zdravlje!“ viknuo je Maks prema vrhu. Planina je iznenađeno zabrundala. „Hvala…“ To joj nitko nikad nije rekao. „Idem gore vidjeti što je golica. Ideš li?“ „Idem“, rekao je Zviždo.
Staza je vijugala uz planinu. „Vidiš li onu stijenu na vrhu? To je nos planine“, rekao je Zviždo. „Iz njega kiše. A ovo su moje rupe. Kad se uplašim, zazviždim i uskočim u najbližu. Nemoj mi zamjeriti.“ „Neću“, rekao je Maks.
APĆIHA! S vrha je dojurio vjetar pun snijega i zatrpao stazu. „U rupu!“ FIJU! Zviždo je skočio u rupu, a Maks za njim. Unutra je bilo tijesno i toplo. Zviždo je drhtao. „Ja se ne bojim“, rekao je. „Ja samo zviždim.“
Kad su izašli, Maks je na šeširu imao brdašce snijega, kao još jednu kapu. „Na zdravlje!“ viknuo je prema vrhu. „Hvala…“ zabrundala je planina, tiše. „Ona se srami“, šapnuo je Zviždo. „Nikad nije kihala ni pred kim.“
Preko staze tekao je potok od otopljenog snijega, hladan i brz. Maks je prelazio potok po kamenju, korak po korak, a Zviždo je s ramena zviždao na svaki kamen. „Ne pomažeš“, rekao je Maks. „Znam“, rekao je Zviždo.
Onda je staza postala strma. APĆIHA! Vjetar ih je gurnuo natrag do početka. Maks je krenuo ponovno. APĆIHA! Opet ih je vratilo dolje. I treći put bilo je isto. „Ovako nikad nećemo stići“, rekao je Zviždo i sjeo.
Sa snijegom je svaki put palo i nešto smeđe. Maks je uhvatio pero. Pa još jedno. „Snijeg nema perje“, rekao je. „Netko gore ima perje.“ FIJU! Zviždo je zazviždao. „Orao! Ali orao se nikad ne bi zavukao u nos!“
Maks je gledao vrh i brojao. Između dva kihanja bilo je točno deset koraka. „Trčimo deset, pa čučnemo!“ Trčali su i čučnuli. APĆIHA! Vjetar je prošao iznad njih. Tako su išli sve do vrha: deset koraka pa čučanj.
Na vrhu je nebo bilo blizu, a dolina mala kao igračka. Pred njima je stajala stijena kao golem nos, sa špiljom umjesto nosnice. Iz špilje je virilo perje. „Ja ću prvi“, rekao je Zviždo. Pa je stao. „Ne. Ipak ti.“
U špilji je na gnijezdu od mahovine sjedio raščupan orao, s mahovinom oko vrata poput šala. S njega je letjelo perje. „Tko ste vi?“ upitao je promuklo. FIJU! Zviždo je uskočio u ruksak. „Ja sam Maks.“ „A ja sam Rajko.“
„Planina je bolesna“, tužno je rekao Rajko. „Zato je čuvam i pokrivam mahovinom, da joj bude toplo.“ Maks je gledao perje koje je lepršalo uz rub špilje i golicalo kamen. „Nije bolesna“, rekao je. „Samo je golica.“
APĆIHA! Sad je kihnulo iznutra. Svi su odletjeli do zida, a perje je letjelo posvuda. Rajko je pokrio kljun krilom. „Zar sam ja kriv?“ „Zašto živiš u nosu?“ upitao je Zviždo. „Bojim se visine. Samo ovdje nije visoko.“
„Kamo da idem?“ uzdahnuo je Rajko. „Posvuda je visoko.“ Maks se sjetio praznog gnijezda na dimnjaku. „Na našem dimnjaku je gnijezdo u kojem nitko ne živi. Mnogo je niže. I toplo je.“ „Ali ja ne znam kako se ide dolje.“
„Ja znam“, rekao je Maks. „Pješice.“ Rajko je silazio kao velika kokoš i na svakoj strmini zatvarao oči. Maks ga je vodio za krilo, a Zviždo je zviždao za svaki slučaj. „Je li visoko?“ „Ne gledaj.“
Iza njih je planina kihnula posljednji put. APĆIHA! Pa je duboko udahnula. „Aaah“, začulo se iz nosa. A onda je planina zahrkala. HRRR… FIJU. Snijeg je prestao, a kroz oblake je izašlo sunce.
Dolje su suncokreti dizali glave, a snijeg se topio u lokve. Rajko je stao na vrtna vrata i pogledao oko sebe. „Pa ovo nije visoko“, rekao je. „Ovo je baš kako treba.“ Maks se nasmijao. „Čekaj da vidiš dimnjak.“
Navečer je Rajko prvi put u životu skočio. S vrtnih vrata na dimnjak, zatvorenih očiju. Sletio je u prazno gnijezdo i otvorio oči. Zviždo je zazviždao, ovaj put od sreće. Iznad krova upalila se prva zvijezda i namignula.
Ujutro je Rajko spavao na dimnjaku, a planina iza kuće. HRRR… FIJU. Maks je izašao u vrt, a jedno pero sletjelo je ravno na nos. APĆIHA! „Na zdravlje“, rekla je planina.