Snjegović

Padao je prvi snijeg te zime. Dino je cijelo jutro gledao kroz prozor kako pahulje prekrivaju dvorište. Čim je doručkovao, navukao je jaknu i kapu i istrčao van, s loptom pod rukom.

U susjednom dvorištu Mia je gradila snjegovića. Gradila ga je od jutra: tri velike kugle, mrkva za nos i djedov stari šešir. „Zove se Bato!“ viknula je preko ograde, ponosna kao da je sagradila kulu.

Dino je šutirao loptu u zid. Jednom, dvaput, sto puta. A onda je lopta odletjela previsoko, preletjela ogradu i… TRAS! Bato se srušio. Šešir je odletio, a mrkva se zabila u snijeg.

Dino se osvrnuo. Nikoga nije bilo. Mia je bila unutra, na užini. Srce mu je lupalo. Polako je uzeo loptu i tiho, tiho otišao kući. „Nitko nije vidio“, šaptao je sam sebi. „Nitko ne mora znati.“

Te noći Dino nije mogao zaspati. Okretao se lijevo, okretao se desno. Kad god bi zatvorio oči, vidio bi Batu kako leži u snijegu. I kako Mia ujutro stoji nad njim. Trbuh ga je bolio, iako nije bio bolestan.

Ujutro je Dino ustao prije svih. Nije ni doručkovao. Obukao je jaknu i pokucao na vrata iza kojih živi Mia. Kad mu je otvorila, rekao je tri najteže riječi u životu: „Ja sam kriv.“ Onda je ispričao sve: o lopti, ogradi i Bati.

Mia je šutjela. Dino je čekao da zaplače ili da se naljuti. A onda je rekla: „Hvala ti što si mi rekao. Znaš što? Napravimo većega.“ I napravili su ga zajedno: Dino je kotrljao kugle, a Mia je birala kamenčiće za oči.

Novi snjegović bio je viši od njih dvoje. Dali su mu djedov šešir i ime Bato Drugi. Te je noći Dino zaspao čim je legao. Istinu je ponekad teško izgovoriti, ali se nakon nje najlakše spava.