Cijela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Dino je svaku večer gledao kroz prozor. Ondje je uvijek stajao Mjesec, okrugao, kao slika u okviru. A večeras je okvir bio prazan. „Gdje si?“ šapnuo je u mrak. Nitko nije odgovorio.
KUC-KUC! Na prozoru je stajao mali plavi robot. A sandučić iz dvorišta imao je krilca, prozorčić i iskre. Bila je to raketa! „Svemirska pošta!“ rekao je robot. „Hitno!“
„Ja sam Bip“, rekao je robot i podigao paket. „Izgubio se. Na njemu je samo znak: krug u kvadratu.“ „To me podsjeća na…“ počeo je Dino. „Nema vremena! Hitna pošta stiže do zore. A meni nedostaje poštar.“
„Ja ću!“ rekao je Dino i navukao odijelo, kapu i torbu. „Po propisu“, rekao je Bip, „tri planeta, redom. Na pravoj adresi paket sam iskoči iz torbe.“ FIJUUU! Kuća je postala mala kao gumb.
Prvi planet bio je sav naopačke. Šalice, čarape i bicikl visjeli su u zraku. „Ovdje sve što ispustiš pada gore“, rekao je Bip i Dino je dobio uže oko struka. „Drži se za ljestve rakete!“
Dino je izvadio paket. Paket je skliznuo iz ruke i pao GORE, među šalice. Dino je skočio, ali skok je bio prekratak. Bip je izvukao antenu, ali ni ona nije dosegnula.
Onda se Dino sjetio da ovdje sve pada gore. „Pa neka i ja padnem!“ Pustio je ljestve rakete, pao je gore kao balon na uzici i uhvatio paket objema rukama. „Bip, vuci!“
„Kuc-kuc! Svemirska pošta!“ Vrata je otvorio visok izvanzemaljac s tri oka. „Moja žlica?“ Dino je otvorio torbu. Paket se nije ni maknuo. „Nije ovdje. Prvi! Još dva.“
Drugi planet bio je od želea. Raketa je pljusnula u žele i potonula do pola. Dino je iskočio i tlo se zaljuljalo. Svaki korak rekao je blup. A kuća je bila puding sa zelenim vratima.
Dino je pokucao na vrata i PLJOK, ruka je upala u žele do lakta. Vukao je, ali uzalud. Onda je Bip povukao jače i ruka je izašla sva ljepljiva. „Ovdje se ne može kucati“, rekao je Bip. „A bez kucanja nema pošte.“
Dino je pogledao kuću koja se ljuljala. „Ne može se kucati, ali može se skakati!“ HOP! HOP! HOP! Kuća se zatresla kao puding na tanjuru i iz nje se iskotrljao ružičasti izvanzemaljac. „Tko mi trese kuću?“
„Kuc-kuc! Svemirska pošta!“ „Ovdje se skače, ne kuca!“ rekao je izvanzemaljac i ponudio kolačić. Paket se nije ni maknuo. „Drugi! Još jedan.“ Dino se vratio u raketu ljepljiv od glave do pete.
Treći planet bio je tih. Posvuda su spavali čupavi izvanzemaljci umotani u deke i čulo se samo hrkanje. „Ovdje se nitko ne smije probuditi“, šapnuo je Bip. „A ako se probudi?“ „Ne znam. Još ih nitko nije probudio.“
Dino je krenuo na prstima, ali čizme su zaškripale. ŠKRIP! Jedan se izvanzemaljac okrenuo. Dalje je išao u čarapama. BIP! Oglasila se Bipova antena. Dino je stavio kapu preko nje i opet je bilo tiho.
„Kuc-kuc“, šapnuo je Dino izvanzemaljcu na uho. „Svemirska pošta.“ „Nisam ništa naručio“, promrmljao je u snu. Paket se nije ni maknuo. „Treći“, šapnuo je Bip. „Nema više planeta.“
„Idemo“, šapnuo je Bip. „Ali motor je preglasan.“ „Onda bez motora!“ Dino se upro ramenom u raketu, a Bip s druge strane. U čarapama su je dogurali do ruba planeta, uskočili i raketa je tiho otplovila među zvijezde.
Daleko dolje Zemlja je bila plava kao kliker, a rub joj je blijedio. Bližila se zora! Dino je gledao znak na paketu. „Lopta u kutiji“, uzdahnuo je Bip. „Nikome ne treba lopta.“
Kroz prozorčić je Dino ugledao svoju kuću, malu kao gumb. Vidio je i svoj prozor. Bio je prazan! „To nije lopta u kutiji. To je Mjesec u prozoru! A Mjesec nije došao!“ „Poslije trećeg planeta“, rekao je Bip, „po propisu ide kuća!“
Raketa je stala uz prozor, kao autobus na stajalištu. Dino je pokucao na svoj prozor. „Kuc-kuc! Svemirska pošta!“ Nitko nije otvorio. Torba se zatresla… HOP! Paket je sam iskočio. „Prava adresa!“ viknuo je Bip.
Dino je odvezao vrpcu. Iz paketa je izletjelo nešto bijelo, malo kao naranča. Onda je počelo rasti. Prvo je bilo kao lopta, pa kao lubenica, pa kao… MJESEC! Popeo se iznad krova, točno u okvir prozora.
„Zaspao je na kraju svemira“, rekao je Bip, „pa su ga poslali poštom.“ Uzeo je odijelo i torbu, a kapu je ostavio. „Za sljedeći put“, rekao je. Raketa je sletjela u dvorište i opet postala sandučić. Samo se malo dimila.
Dino je legao u krevet, s kapom pod jastukom. U prozoru je stajao Mjesec, okrugao, kao slika u okviru. „Laku noć“, šapnuo je. „Kvak.“ Na prozoru je sjedila mala svemirska patkica. Kako je stigla, ne zna ni Bip.