Цела прича
Исти текст као у књизи, страницу по страницу.
Падао је први снег те зиме. Дино је цело јутро гледао кроз прозор како пахуље прекривају двориште. Чим је доручковао, навукао је јакну и капу и истрчао напоље, с лоптом под руком.
У суседном дворишту Миа је правила снешка. Правила га је од јутра: три велике кугле, шаргарепа за нос и дедин стари шешир. „Зове се Бато!“ викнула је преко ограде, поносна као да је саградила кулу.
Дино је шутирао лопту у зид. Једном, двапут, сто пута. А онда је лопта одлетела превисоко, прелетела ограду и… ТРАС! Бато се срушио. Шешир је одлетео, а шаргарепа се забила у снег.
Дино се осврнуо. Никога није било. Миа је била унутра, на ужини. Срце му је лупало. Полако је узео лопту и тихо, тихо отишао кући. „Нико није видео“, шапутао је себи. „Нико не мора да зна.“
Те ноћи Дино није могао да заспи. Вртео се лево, вртео се десно. Кад год би затворио очи, видео је Бата како лежи у снегу. И како Миа ујутру стоји над њим. Стомак га је болео, иако није био болестан.
Ујутру је Дино устао пре свих. Није ни доручковао. Обукао је јакну и отишао право до врата где живи Миа. Кад је отворила, рекао је најтеже три речи које је икад рекао: „Ја сам крив.“ А онда све: лопту, ограду, Бата.
Миа је ћутала. Дино је чекао да заплаче или да се наљути. Онда је рекла: „Хвала што си ми рекао. Знаш шта? Хајде да направимо већег.“ Правили су га заједно: Дино је котрљао кугле, Миа је бирала каменчиће за очи.
Нови снешко био је виши од њих обоје. Дали су му дедин шешир и име Бато Други. Те ноћи Дино је заспао чим је легао. Истина понекад тешко излази, али после ње се најлакше спава.