Цела прича
Исти текст као у књизи, страницу по страницу.
Уна је изашла из шатора са шеширом на глави и ранцем на леђима. Џунгла је почињала одмах иза првог дрвета, зелена и гласна. Онда се испод једног великог листа зачуло нешто тихо. „Пип.“
Уна је подигла лист. Испод њега је лежало велико пегаво јаје, топло као свежа пита. „Пип“, рекло је јаје. „Чије си ти?“ питала је Уна. Јаје је само опет рекло „пип“.
С гране је скочио мали смеђи мајмун с дугим репом. „Јаје! Чије? Не знам! Али знам ко зна!“ Звао се Кики и све је знао напола. Скочио је право на ранац. „Идемо!“
Јаје је опет рекло „пип“. „Пип значи ускоро“, рекао је Кики. „Ускоро ће да пукне!“ Уна је привила јаје уз себе. „Онда морамо да му нађемо маму пре него што пукне. Питаћемо свакога.“
Стаза је водила низбрдо. Јаје се измигољило из руку и откотрљало низ стазу, све брже, ка реци. Уна је потрчала и ухватила га тик испред великог камена. „Уф! Држи се, јаје.“
На грани је седео тукан с великим кљуном. „Да ли је ово твоје јаје?“ питала је Уна. „Није моје!“ рекао је тукан. „Моја су мања од ораха.“ „Знао сам“, рекао је Кики.
Крај баре је седела зелена жаба, округла као лоптица. „Да ли је ово твоје јаје?“ „Није моје! Моја су у води, мека као желе.“ ПЉУС! Скочила је у бару и попрскала Кикија од главе до репа.
Мајмуни су висили наглавачке. „Да ли је ово ваше јаје?“ „Није наше! Ми не носимо јаја.“ Један је ипак сео на јаје да проба. Уна је извукла јаје у последњи час. „Само сам га грејао!“ рекао је мајмун.
Чим је Уна спустила јаје у траву, оно се опет откотрљало кроз папрат, према реци! „Јаја су досадна!“ викао је Кики. „Стално беже!“ Уна га је ухватила испод једне лијане.
У великом жбуну је нешто зашуштало. ШУШ, ШУШ. Као да се унутра крило нешто велико. Кики се сакрио иза ранца. Уна је привила јаје уз себе. „Не бој се, ту сам.“ Из жбуна је извирила… сурла!
Био је то слон, велик и насмејан. „Да ли је ово твоје јаје?“ Слон се смејао да се дрвеће тресло. „Слонови не носе јаја!“ Онда је дунуо сурлом. ПУФ! Шешир је одлетео увис, а Кики га је ухватио репом.
„ПИП!“ рекло је јаје, сасвим гласно. На љусци се појавила пукотина. Сунце се спуштало иза дрвећа. „Излази“, шапнуо је Кики. „А маме нема.“ Уна је погледала јаје, па стазу, па реку.
Уна је села на камен с јајетом у крилу. Јаје се опет окренуло према реци. Трећи пут! „Стално иде на исту страну. Оно зна где му је мама!“ „То сам и ја хтео да кажем“, рекао је Кики.
Уна је нежно спустила јаје на стазу. „Хајде. Води нас.“ Јаје се заљуљало и откотрљало низбрдо. Трчали су за њим кроз папрат и испод лијана, а Кики је цичао од среће. „Брже! Брже!“
Стаза је изашла на реку. У песку је било празно гнездо од гранчица. Јаје се откотрљало у њега и умирило се. Уна је чучнула поред гнезда, а Кики је сео на ранац. Чекали су.
КРЦ! Јаје је пукло по средини. Извирила је мала жута глава с великим очима. Мали крокодил! Прво је погледао Кикија. „Мама?“ „Ја?! Ја сам мајмун!“ Онда се мали окренуо. Уна је задржала дах.
„Нисам ни ја…“ почела је Уна. Тада се вода заталасала. Из реке је изронила велика зелена глава с осмехом и трепавицама. Мама крокодил! „Ту си!“ рекла је нежно. „Тражила сам те дуж целе реке!“
Мали крокодил се попео мами на леђа и тихо рекао „пип“. Мама крокодил се насмешила. „Хвала што сте га чували. А ви? Да ли вам је далеко шатор?“ „Далеко“, рекао је Кики. „И низбрдо и узбрдо.“
Река је била широка и мирна. Уна и Кики су се возили на великим зеленим леђима, а мали крокодил је седео између њих. Сумрак је био пун свитаца. Један је намигнуо.
У шатору је Уна лежала у врећи за спавање, а Кики је спавао у шеширу. Напољу је џунгла била гласна као и јутрос. Онда се из шешира чуло тихо „пип“. То није било јаје. Само је Кики хркао.