Cijela priča
Isti tekst kao u knjizi, stranicu po stranicu.
Bilo je ljeto i Maks je u bašti zalijevao suncokrete. Onda je s planine stiglo nešto glasno. APĆIHA! Na suncokrete je pao snijeg. Pravi snijeg, hladan, usred ljeta. Maks je podigao glavu. Planina je kihnula?
Iz rupe kraj ograde iskočio je mrmot, okrugao i smeđ. FIJU, zazviždao je. „Planina kiše! Nikad nije kihala! Ja sam Zviždo i znam svaku stazu na njoj.“ Kraj njega je na travu palo smeđe pero, ali to niko nije primijetio.
APĆIHA! Opet je pao snijeg. „Nazdravlje!“ viknuo je Maks prema vrhu. Planina je iznenađeno zabrundala. „Hvala…“ To joj niko nikad nije rekao. „Idem gore da vidim šta je golica. Ideš?“ „Idem“, rekao je Zviždo.
Staza je vijugala uz planinu. „Vidiš onu stijenu na vrhu? To je nos planine“, rekao je Zviždo. „Iz njega kiše. A ovo su moje rupe. Kad se uplašim, zazviždim i uskočim u najbližu. Ne zamjeri.“ „Neću“, rekao je Maks.
APĆIHA! S vrha je dojurio vjetar pun snijega i zatrpao stazu. „U rupu!“ FIJU! Zviždo je skočio u rupu, a Maks za njim. Unutra je bilo tijesno i toplo. Zviždo je drhtao. „Ja se ne bojim“, rekao je. „Ja samo zviždim.“
Kad su izašli, Maks je na šeširu imao brdašce snijega, kao još jednu kapu. „Nazdravlje!“ viknuo je prema vrhu. „Hvala…“ zabrundala je planina, tiše. „Ona se stidi“, šapnuo je Zviždo. „Nikad nije kihala pred nekim.“
Preko staze je tekao potok od otopljenog snijega, hladan i brz. Maks je prelazio po kamenju, korak po korak, a Zviždo je na ramenu zviždao na svaki kamen. „Ne pomažeš“, rekao je Maks. „Znam“, rekao je Zviždo.
Onda je staza postala strma. APĆIHA! Vjetar ih je gurnuo nazad do početka. Maks je krenuo opet. APĆIHA! Opet ih je vratilo dolje. I treći put je bilo isto. „Ovako nećemo stići nikad“, rekao je Zviždo i sjeo.
Uz snijeg je svaki put palo i nešto smeđe. Maks je uhvatio pero. Pa još jedno. „Snijeg nema perje“, rekao je. „Neko gore ima perje.“ FIJU! Zviždo je zazviždao. „Orao! Ali orao se nikad ne bi zavukao u nos!“
Maks je gledao vrh i brojao. Između dva kihanja je bilo tačno deset koraka. „Trčimo deset, pa čučnemo!“ Trčali su i čučnuli. APĆIHA! Vjetar je prošao iznad njih. Tako su išli sve do vrha, deset koraka pa čučanj.
Na vrhu je nebo bilo blizu, a dolina mala kao igračka. Pred njima je stajala stijena kao ogroman nos, s pećinom umjesto nosnice. Iz pećine je virilo perje. „Ja ću prvi“, rekao je Zviždo. Pa je stao. „Ne. Ipak ti.“
U pećini je na gnijezdu od mahovine sjedio raščupani orao, s mahovinom oko vrata kao šalom. S njega je letjelo perje. „Ko ste vi?“ pitao je promuklo. FIJU! Zviždo je uletio u ranac. „Ja sam Maks.“ „A ja sam Rajko.“
„Planina je bolesna“, rekao je Rajko tužno. „Zato je čuvam i pokrivam mahovinom, da joj bude toplo.“ Maks je gledao perje koje je lepršalo uz rub pećine i golicalo kamen. „Nije bolesna“, rekao je. „Golica je.“
APĆIHA! Sad je kihnulo iznutra. Svi su odletjeli do zida, a perje je letjelo posvuda. Rajko je pokrio kljun krilom. „Ja sam kriv?“ „Zašto živiš u nosu?“ pitao je Zviždo. „Bojim se visine. Ovdje jedino nije visoko.“
„Gdje ću?“ uzdahnuo je Rajko. „Svuda je visoko.“ Maks se sjetio praznog gnijezda na dimnjaku. „Kod nas na dimnjaku ima gnijezdo, a u njemu niko ne živi. Još je niže. I toplo je.“ „Ali ja ne znam dolje.“
„Ja znam“, rekao je Maks. „Pješice.“ Rajko je silazio kao velika kokoš i na svakoj strmini zatvarao oči. Maks ga je vodio za krilo, a Zviždo je zviždao za svaki slučaj. „Je li visoko?“ „Ne gledaj.“
Iza njih je planina kihnula zadnji put. APĆIHA! Pa je duboko udahnula. „Aaah“, reklo je iz nosa. I onda je planina zahrkala. HRRR… FIJU. Snijeg je prestao, a kroz oblake je izašlo sunce.
Dolje su suncokreti dizali glave, a snijeg se topio u lokve. Rajko je stao na kapiju i pogledao oko sebe. „Pa ovo nije visoko“, rekao je. „Ovo je baš kako treba.“ Maks se nasmijao. „Čekaj dok vidiš dimnjak.“
Uveče je Rajko prvi put u životu skočio. S kapije na dimnjak, zatvorenih očiju. Sletio je u prazno gnijezdo i otvorio oči. Zviždo je zazviždao, ovaj put od sreće. Iznad krova se upalila prva zvijezda i namignula.
Ujutro je Rajko spavao na dimnjaku, a planina iza kuće. HRRR… FIJU. Maks je izašao u baštu, a jedno pero je sletjelo pravo na nos. APĆIHA! „Nazdravlje“, rekla je planina.