Na kraju velikog polja stajalo je strašilo. Imalo je stari kaput s praznim rukavima, a na glavi veliki slamnati šešir. Vrabac Cvrle gledao ga je s ograde. „Taj šešir najbolje je mjesto za gnijezdo“, rekao je. „Velik je, okrugao je i visoko je. A vrapci se ničega ne boje!“
Cvrle je poletio prema šeširu. Tada je puhnuo vjetar i zalepršao je jedan prazni rukav. ŠUŠ! Cvrle je vrisnuo „CVRK!“ i odletio natrag na ogradu brže nego što je došao. „Nisam se uplašio“, rekao je. „Samo sam… zaboravio nešto na ogradi.“
Pokušao je opet. Ovaj je put letio nisko, tik uz zemlju. Vjetar je puhnuo, zalepršao je drugi rukav, ŠUŠ, i Cvrle je već bio na ogradi. Pokušao je i treći put, s druge strane. Zalepršala su oba rukava odjednom. Cvrle se sakrio iza stupa i virio jednim okom. „Vrapci se ničega ne boje“, promrmljao je odande.
Tada je doletio leptir. Bio je malen, žut i nije se žurio. Polako je sletio strašilu ravno na nos. Vjetar je puhnuo, rukavi su zalepršali, a leptir je samo mirno sklopio krila. Ništa mu se nije dogodilo. Sjedio je na nosu kao na cvijetu.
Cvrle je gledao i gledao. „Rukavi samo mašu“, rekao je tiho. „Oni ništa ne rade. Samo mašu.“ Duboko je udahnuo. „Jedan“, rekao je. „Dva.“ Rukav je zalepršao, ali Cvrle ovaj put nije pobjegao. „Tri!“
Poletio je ravno na šešir i sletio. Šešir je bio topao od sunca i mekan kao jastuk. Rukavi su mahali ispod njega, a on je sjedio gore i gledao cijelo polje. Leptir mu je mahnuo krilima sa strašilova nosa.
Cvrle se zavukao duboko u slamu pa mu je virio samo kljun. Vjetar je puhnuo i rukavi su zamahali ispod njega, a on se nije ni pomaknuo. „Vrapci se ničega ne boje“, šapnuo je iz šešira.
Znaš roditelja koji djetetu čita prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
