Snijeg je padao cijelo jutro i u dvorištu ga je bilo baš dovoljno za jednog snjegovića. Lejla je valjala veliku grudu, a Adi malu, za glavu. Stavili su mu dva kamenčića za oči i jednu granu za ruku. „Ima samo jednu ruku“, rekao je Adi. „I nema rukavice. Sigurno mu je hladno.“ Lejla se nasmijala i potapšala snjegovića po grani.
Kad se počelo mračiti, krenuli su kući. Lejla je pogledala svoje ruke. Na jednoj je bila crvena rukavica, a druga je bila gola. „Gdje mi je rukavica?“ upitala je. Adi je slegnuo ramenima. „Naći ćemo je“, rekao je. „Ja sam dobar u traženju.“
Tražili su u čizmama i našli jedan češer. Tražili su ispod sanjki i našli Adijev stari šal. Kopali su po snijegu i našli jedan sasvim smrznut list. Rukavice nije bilo nigdje. „Možda ju je pojeo snijeg“, rekao je Adi posve ozbiljno.
Lejla je sjela na sanjke i sjetila se da je snjegoviću hladno. Pogledala je snjegovića, a snjegović je gledao nju. Na kraju njegove grane, ondje gdje bi bila šaka, sjedila je crvena rukavica. Sama ju je ondje ostavila kad ga je potapšala, a nije ni primijetila. Lupila se golim dlanom po čelu.
„Našla sam je!“ viknula je. Adi je zapljeskao, a onda se zamislio. „Ali onda će mu opet biti hladno.“ Lejla je pogledala rukavicu, pa brata, pa snjegovića. Rukavica je stajala na grani kao da je ondje oduvijek. „Neka mu ostane“, rekla je. „Do sutra.“
Adi je skinuo jednu svoju rukavicu i gurnuo je u džep. „Da budemo isti“, rekao je. Kući su išli polako, svatko s jednom rukavicom. Između njih bile su dvije gole ruke, jedna velika i jedna mala, i čvrsto su se držale. Nijedna nije bila hladna. Iza njih je stajao snjegović sa svojom jednom rukom, a ta je ruka bila crvena.
Znaš roditelja koji djetetu čita prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
