Sneg je padao celo jutro i u dvorištu ga je bilo taman za jednog sneška. Lejla je valjala veliku grudu, a Adi malu, za glavu. Stavili su mu dva kamenčića za oči i jednu granu za ruku. „Ima samo jednu ruku“, rekao je Adi. „I nema rukavicu. Sigurno mu je hladno.“ Lejla se nasmejala i potapšala sneška po grani.
Kad je počelo da se smrkava, krenuli su kući. Lejla je pogledala svoje ruke. Na jednoj je bila crvena rukavica, a druga je bila gola. „Gde mi je rukavica?“ pitala je. Adi je slegnuo ramenima. „Naći ćemo je“, rekao je. „Ja sam dobar u traženju.“
Tražili su u čizmama i našli jednu šišarku. Tražili su ispod sanki i našli Adijev stari šal. Kopali su po snegu i našli jedan jako smrznut list. Rukavice nije bilo nigde. „Možda ju je pojeo sneg“, rekao je Adi sasvim ozbiljno.
Lejla je sela na sanke i setila se da je snešku hladno. Pogledala je sneška, a sneško je gledao nju. Na kraju njegove grane, tamo gde bi bila šaka, sedela je crvena rukavica. Sama ju je tamo ostavila kad ga je potapšala, a nije ni primetila. Lupila se golim dlanom po čelu.
„Našla sam je!“ viknula je. Adi je zapljeskao, pa se zamislio. „Ali onda će mu opet biti hladno.“ Lejla je pogledala rukavicu, pa brata, pa sneška. Rukavica je stajala na grani kao da je tu oduvek. „Neka mu ostane“, rekla je. „Do sutra.“
Adi je skinuo jednu svoju rukavicu i gurnuo je u džep. „Da budemo isti“, rekao je. Kući su išli polako, svako s jednom rukavicom. Između njih bile su dve gole ruke, jedna velika i jedna mala, i držale su se čvrsto. Nijedna nije bila hladna. Iza njih je stajao sneško sa svojom jednom rukom, a ta ruka je bila crvena.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
