Celu noć je padao sneg i jutros je dvorište bilo belo kao jastuk. Hana je navukla rukavice i iznela hranilicu, malu drvenu kućicu na štapu, punu mrvica i semenki. Zabola ju je nasred dvorišta, da je ptice vide sa svih strana. Usput se začudila, jer je pod velikom smrčom u uglu zemlja bila gola.
Hana je stala pored prozora i čekala. Uskoro je opet počelo da sneži. Pahulje su padale na krov hranilice, pa pored krova, pa pravo u mrvice. Za pola sata hranilica je bila bela kao i sve ostalo. Nijedna ptica nije sletela.
„E, nećeš!“ rekla je Hana i izašla. Rukavicom je obrisala sneg sa mrvica. Sneg je i dalje padao, pa je obrisala još jednom. Treći put je donela mamin kišobran i otvorila ga iznad hranilice. Tada je dunuo vetar, FIJU, i kišobran je odleteo preko pola dvorišta kao velika crna ptica. Bila je to zasad jedina ptica u dvorištu.
Hana je sela na stepenice. Sneg je ležao na ogradi, na kanti i na hranilici. Samo pod smrčom ga nije bilo. Grane su ga držale iznad zemlje kao velike zelene ruke. Hana je skočila na noge.
Iščupala je štap iz snega i odnela hranilicu pod smrču. Zabola ju je u golu zemlju, otresla sneg sa krova i otrčala unutra. Pahulje su sada ostajale gore, u granama.
Dugo nije bilo nikoga. Onda se sa ograde spustio vrabac, mali i okrugao. CVRK! Javio se, pogledao levo, pogledao desno i kljucnuo mrvicu. Za njim su stigla još dva, pa pet, pa celo jato. Na kraju je na sam krov sletela i jedna žuta senica.
Hana je opet stajala pored prozora i nije se micala. Disala je tiho, tiho, da ih ne uplaši. Staklo se pred njenim nosom polako zamagljivalo, a iza njega, pod velikom smrčom, doručkovale su njene ptice.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
