Целу ноћ је падао снег и јутрос је двориште било бело као јастук. Хана је навукла рукавице и изнела хранилицу, малу дрвену кућицу на штапу, пуну мрвица и семенки. Забола ју је насред дворишта, да је птице виде са свих страна. Успут се зачудила, јер је под великом смрчом у углу земља била гола.
Хана је стала поред прозора и чекала. Ускоро је опет почело да снежи. Пахуље су падале на кров хранилице, па поред крова, па право у мрвице. За пола сата хранилица је била бела као и све остало. Ниједна птица није слетела.
„Е, нећеш!“ рекла је Хана и изашла. Рукавицом је обрисала снег са мрвица. Снег је и даље падао, па је обрисала још једном. Трећи пут је донела мамин кишобран и отворила га изнад хранилице. Тада је дунуо ветар, ФИЈУ, и кишобран је одлетео преко пола дворишта као велика црна птица. Била је то засад једина птица у дворишту.
Хана је села на степенице. Снег је лежао на огради, на канти и на хранилици. Само под смрчом га није било. Гране су га држале изнад земље као велике зелене руке. Хана је скочила на ноге.
Ишчупала је штап из снега и однела хранилицу под смрчу. Забола ју је у голу земљу, отресла снег са крова и отрчала унутра. Пахуље су сада остајале горе, у гранама.
Дуго није било никога. Онда се са ограде спустио врабац, мали и округао. ЦВРК! Јавио се, погледао лево, погледао десно и кљуцнуо мрвицу. За њим су стигла још два, па пет, па цело јато. На крају је на сам кров слетела и једна жута сеница.
Хана је опет стајала поред прозора и није се мицала. Дисала је тихо, тихо, да их не уплаши. Стакло се пред њеним носом полако замагљивало, а иза њега, под великом смрчом, доручковале су њене птице.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
