Једног јутра Амра је погледала кроз прозор и цикнула од среће. Падао је први снег! Обукла је јакну, капу и рукавице, па истрчала у двориште. Пас Боби је већ био напољу. Стајао је насред дворишта, није се мицао и држао је њушку отворену и окренуту ка небу. „Изгледаш као кип!“ насмејала се Амра.
Амра је желела да ухвати пахуљу на језик. Исплазила је језик и потрчала за једном великом пахуљом. Пахуља је заплесала лево, па десно, па јој слетела право на нос. „Промашај!“ рекла је Амра.
Потрчала је за другом. Скочила је и махнула рукама, а пахуља јој је слетела у око. „Опет промашај!“ Трчала је за трећом, за четвртом, за петом. Једна јој је слетела у уво и тамо се тихо отопила. „Опет промашај!“
Трчала је по целом дворишту, а снег је трчао с њом. Имала га је на капи, на рукавицама и на трепавицама. Само на језику га није било. На крају је стала, сва задихана, и гледала како јој дах прави облачић.
Боби је и даље стајао на истом месту. Њушка му је била отворена, а на језику му је лежала једна пахуља. Онда је слетела још једна. Није се мицао, само му је реп срећно махао.
Амра је стала поред њега. Подигла је главу као он. Отворила је уста, исплазила језик и није мрднула ни прстом. Снег је падао и падао, а онда је једна пахуља слетела тачно на врх њеног језика. Била је хладна и мало је голицала. „Погодак!“ промумлала је Амра, а језик није ни померила.
Тако су њих двоје стајали насред дворишта, отворених уста, и нису се мицали. Снег их је полако белио. Боби је добио белу капу, а Амра беле обрве. Сад су у дворишту стајала два кипа. А пахуље су слетале једна за другом, на два језика, без иједног промашаја.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
