У џунгли је падао мрак. Папагај Шарко седео је на својој грани и није могао да заспи. Понављао је сваки звук који је чуо. Тукан на суседној грани зевнуо је „ааа-хм“. И Шарко је зевнуо „ааа-хм“, иако му се није спавало.
Жаба код реке рекла је „кре“. И Шарко је рекао „кре“. Мајмуни у крошњи смејали су се „хи-хи“. И Шарко се смејао „хи-хи“. Тукан је куцнуо кљуном „тук“ и одмах добио свој „тук“ натраг. Џунгла је била пуна звукова, а папагај је понављао сваки. Како да се спава кад има толико посла?
Онда је тукан гурнуо главу под крило и утихнуо. Папагај је чекао следећи „тук“, али га није било. Жаба је рекла још једно „кре“, тише, па је заронила у воду. И Шарко је рекао „кре“, тише. Мајмуни су се стиснули један уз другог и њихов „хи-хи“ постао је само „хи“, па ништа. И Шарко је рекао само „хи“.
Шарко је окретао главу лево и десно и слушао. Џунгла је ћутала. Први пут откад памти није имао шта да понови. Од чуђења му се перје на глави подигло као четкица.
И тада се чуо један звук. „Ааа-хм.“ Био је то његов сопствени зев! А оно што се чује, Шарко мора да понови. „Ааа-хм“, поновио је. Онда је зевнуо још једном, тише.
Велики лист изнад гране полако се спустио као покривач. Река је шапутала. Џунгла је спавала, цела, од корена до крошње. Папагај је рекао последњи „ааа-хм“, најтиши од свих. Онда више није било ничега што би могао да понови. Шарко је спавао.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
