U džungli je padao mrak. Šarko je bio papiga. Sjedio je na svojoj grani i nije mogao zaspati. Ponavljao je svaki zvuk koji bi čuo. Tukan na susjednoj grani zijevnuo je „aaa-hm“. I Šarko je zijevnuo „aaa-hm“, iako mu se nije spavalo.
Žaba kraj rijeke rekla je „kre“. I Šarko je rekao „kre“. Majmuni u krošnji smijali su se „hi-hi“. I Šarko se smijao „hi-hi“. Tukan je kucnuo kljunom „tuk“ i odmah dobio svoj „tuk“ natrag. Džungla je bila puna zvukova, a Šarko je ponavljao svaki. Kako spavati kad ima toliko posla?
Onda je tukan gurnuo glavu pod krilo i utihnuo. Šarko je čekao sljedeći „tuk“, ali njega nije bilo. Žaba je rekla još jedno „kre“, tiše, pa zaronila u vodu. I Šarko je rekao „kre“, tiše. Majmuni su se stisnuli jedan uz drugoga i njihov „hi-hi“ postao je samo „hi“, pa ništa. I Šarko je rekao samo „hi“.
Šarko je okretao glavu lijevo i desno i osluškivao. Džungla je šutjela. Prvi put otkad pamti nije imao što ponoviti. Od čuda mu se perje na glavi podiglo kao četkica.
I tada se začuo jedan zvuk. „Aaa-hm.“ Bio je to njegov vlastiti zijev! A ono što se čuje, Šarko mora ponoviti. „Aaa-hm“, ponovio je. Zatim je zijevnuo još jednom, tiše.
Veliki list iznad grane polako se spustio kao pokrivač. Rijeka je šaptala. Džungla je spavala, cijela, od korijena do krošnje. Šarko je rekao zadnji „aaa-hm“, najtiši od svih. Onda više nije bilo ničega što bi trebalo ponoviti. Šarko je spavao.
Znaš roditelja koji djetetu čita prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
