Faris je ležao u krevetu i nije mogao zaspati. Vani je padao prvi snijeg ove zime. Kuća je govorila svojim noćnim glasom. Radijator je pucketao „tik, tik“, mačka Cica tiho je prela na njemu, a sat u hodniku kucao je „tak, tak“. Faris je sve to slušao, ali jedno nije čuo. Nije čuo snijeg.
„Kako zvuči snijeg?“ šapnuo je plišanom medi. Medo nije znao. Faris je ustao, malo razmaknuo zavjesu i prislonio uho na hladno staklo. Pahulje su padale krupne i spore. Padale su na ogradu, na krov, na sanjke ispod prozora. A nisu rekle ni „tik“ ni „tak“. Nisu rekle baš ništa.
Gledao je kako se jedna pahulja spušta na ogradu i nestaje u bjelini. Spuštala se tako polako, kao kad netko kaže „ššš“ prije spavanja. Onda je pala još jedna, pa još jedna, jednako lagano. Faris se nasmiješio. Snijeg je ipak nešto govorio. Govorio je „ššš“, samo jako tiho.
Vratio se u krevet i šapnuo medi na uho „ššš“. Medo je prvi zaspao. Šapnuo je „ššš“ Cici, a ona je prestala presti i sklupčala se na radijatoru. Šapnuo je „ššš“ radijatoru, a radijator je pucnuo još samo jednom. Sat u hodniku kucao je dalje, ali sasvim tiho, kao da se i on trudi.
Vani je snijeg pokrivao krov, pa lampice na ogradi, pa sanjke ispod prozora. Sve je postajalo bijelo i meko. Kuća je odlazila na spavanje. Faris je šapnuo zadnje „ššš“ i više nije rekao ništa. Samo je snijeg nastavio svoje „ššš“, cijelu noć, nad krovom i nad sanjkama.
Znaš roditelja koji djetetu čita prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
