Na šumu je pao snijeg i medo Brundo krenuo je u svoju spilju na dugi zimski san. Na ulazu je zastao i viknuo: „Halo!“ Spilja mu je odgovorila: „alo… lo… o.“ Brundo se nasmijao, otresao snijeg s krzna i legao na suho lišće. Onda je zatvorio oči.
Ali tek što ih je zatvorio, iz dubine spilje začulo se nešto. HR… PU. HR… PU. Brundo je otvorio jedno oko. Netko je hrkao u njegovoj spilji! A medo ne može spavati kad netko hrče. Ustao je i pošao vidjeti tko je to.
Na zidu je spavao puž. „Hrčeš li ti?“ upitao je Brundo. Puž je polako izvukao rogove. „Ja ne hrčem“, rekao je. „Ja spavam tiše od lista.“ I zaista, puž je bio tih kao list. Nije to bio on.
Na stropu je visio šišmiš, glavom dolje. „Hrčeš li ti?“ upitao je medo. Šišmiš je zijevnuo. „Ja hrčem samo danju. Sad je noć.“ Nije to bio ni on.
U kutu je ležao veliki okrugli kamen. „Hrčeš li ti?“ upitao je Brundo. Kamen nije rekao ništa. Kamenje nikad ništa ne kaže. Ali nije ni hrkao.
Brundo je pokrio uši šapama i opet legao. Zatvorio je oči. HR… PU. Opet! Sjeo je i dobro razmislio. Hrkanje se čuje samo kad on zatvori oči.
Onda se dosjetio. Duboko je udahnuo i namjerno zahrkao, jako, kao pravi medvjed. HR… PU! A spilja je odgovorila: „HR… PU… pu… u.“ Brundo je od čuda otvorio usta. Hrkao je on sam! Čim bi zadrijemao, spilja bi mu vratila njegovo hrkanje, baš kao ono „Halo!“
Medo se nasmijao toliko da mu se tresao trbuh. Onda se udobno sklupčao u lišću. „Laku noć, ja“, rekao je. A spilja mu je tiho odgovorila: „noć… ja… a.“ I oboje su zaspali do proljeća.
Znaš roditelja koji djetetu čita prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
