Sneg je pao na šumu i medo Brundo je krenuo u svoju pećinu na dugi zimski san. Na ulazu je zastao i viknuo: „Halo!“ Pećina mu je odgovorila: „alo… lo… o.“ Brundo se nasmejao, otresao sneg sa krzna i legao na suvo lišće. Onda je zatvorio oči.
Ali tek što ih je zatvorio, iz dubine pećine se nešto začulo. HR… PU. HR… PU. Brundo je otvorio jedno oko. Neko je hrkao u njegovoj pećini! A medo ne može da spava kad neko hrče. Ustao je i pošao da vidi ko je to.
Na zidu je spavao puž. „Da li ti hrčeš?“ upitao je Brundo. Puž je polako izvukao rogove. „Ja ne hrčem“, rekao je. „Ja spavam tiše od lista.“ I zaista, puž je bio tih kao list. Nije to bio on.
Na plafonu je visio slepi miš, glavom nadole. „Da li ti hrčeš?“ upitao je medo. Slepi miš je zevnuo. „Ja hrčem samo danju. Sad je noć.“ Nije to bio ni on.
U uglu je ležao veliki okrugli kamen. „Da li ti hrčeš?“ upitao je Brundo. Kamen nije rekao ništa. Kamenje nikad ništa ne kaže. Ali nije ni hrkao.
Brundo je pokrio uši šapama i opet legao. Zatvorio je oči. HR… PU. Opet! Seo je i dobro razmislio. Hrkanje se čuje samo kad on zatvori oči.
Onda se dosetio. Duboko je udahnuo i namerno zahrkao, jako, kao pravi medved. HR… PU! A pećina je odgovorila: „HR… PU… pu… u.“ Brundo je otvorio usta od čuda. Hrkao je on sam! Čim bi zadremao, pećina bi mu vraćala njegovo hrkanje, baš kao ono „Halo!“
Medo se nasmejao tako da mu se tresao stomak. Onda se udobno sklupčao u lišću. „Laku noć, ja“, rekao je. A pećina mu je tiho odgovorila: „noć… ja… a.“ I oboje su zaspali do proleća.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
