Snijeg je pao na šumu i medo Brundo je krenuo u svoju pećinu na dugi zimski san. Na ulazu je zastao i viknuo: „Halo!“ Pećina mu je odgovorila: „alo… lo… o.“ Brundo se nasmijao, otresao snijeg s krzna i legao na suho lišće. Onda je zatvorio oči.
Ali tek što ih je zatvorio, iz dubine pećine nešto se začulo. HR… PU. HR… PU. Brundo je otvorio jedno oko. Neko je hrkao u njegovoj pećini! A medo ne može spavati kad neko hrče. Ustao je i pošao da vidi ko je to.
Na zidu je spavao puž. „Hrčeš li ti?“ upitao je Brundo. Puž je polako izvukao rogove. „Ja ne hrčem“, rekao je. „Ja spavam tiše od lista.“ I zaista, puž je bio tih kao list. Nije to bio on.
Na plafonu je visio slijepi miš, glavom dolje. „Hrčeš li ti?“ upitao je medo. Slijepi miš je zijevnuo. „Ja hrčem samo danju. Sad je noć.“ Nije to bio ni on.
U uglu je ležao veliki okrugli kamen. „Hrčeš li ti?“ upitao je Brundo. Kamen nije rekao ništa. Kamenje nikad ništa ne kaže. Ali nije ni hrkao.
Brundo je pokrio uši šapama i opet legao. Zatvorio je oči. HR… PU. Opet! Sjeo je i dobro razmislio. Hrkanje se čuje samo kad on zatvori oči.
Onda se dosjetio. Duboko je udahnuo i namjerno zahrkao, jako, kao pravi medvjed. HR… PU! A pećina je odgovorila: „HR… PU… pu… u.“ Brundo je otvorio usta od čuda. Hrkao je on sam! Čim bi zadrijemao, pećina bi mu vratila njegovo hrkanje, baš kao ono „Halo!“
Medo se nasmijao tako da mu se tresao stomak. Onda se udobno sklupčao u lišću. „Laku noć, ja“, rekao je. A pećina mu je tiho odgovorila: „noć… ja… a.“ I oboje su zaspali do proljeća.
Znaš roditelja koji čita djetetu prije spavanja? Pošalji mu ovu priču.
