Снег је пао на шуму и медо Брундо је кренуо у своју пећину на дуги зимски сан. На улазу је застао и викнуо: „Хало!“ Пећина му је одговорила: „ало… ло… о.“ Брундо се насмејао, отресао снег са крзна и легао на суво лишће. Онда је затворио очи.
Али тек што их је затворио, из дубине пећине се нешто зачуло. ХР… ПУ. ХР… ПУ. Брундо је отворио једно око. Неко је хркао у његовој пећини! А медо не може да спава кад неко хрче. Устао је и пошао да види ко је то.
На зиду је спавао пуж. „Да ли ти хрчеш?“ упитао је Брундо. Пуж је полако извукао рогове. „Ја не хрчем“, рекао је. „Ја спавам тише од листа.“ И заиста, пуж је био тих као лист. Није то био он.
На плафону је висио слепи миш, главом надоле. „Да ли ти хрчеш?“ упитао је медо. Слепи миш је зевнуо. „Ја хрчем само дању. Сад је ноћ.“ Није то био ни он.
У углу је лежао велики округли камен. „Да ли ти хрчеш?“ упитао је Брундо. Камен није рекао ништа. Камење никад ништа не каже. Али није ни хркао.
Брундо је покрио уши шапама и опет легао. Затворио је очи. ХР… ПУ. Опет! Сео је и добро размислио. Хркање се чује само кад он затвори очи.
Онда се досетио. Дубоко је удахнуо и намерно захркао, јако, као прави медвед. ХР… ПУ! А пећина је одговорила: „ХР… ПУ… пу… у.“ Брундо је отворио уста од чуда. Хркао је он сам! Чим би задремао, пећина би му враћала његово хркање, баш као оно „Хало!“
Медо се насмејао тако да му се тресао стомак. Онда се удобно склупчао у лишћу. „Лаку ноћ, ја“, рекао је. А пећина му је тихо одговорила: „ноћ… ја… а.“ И обоје су заспали до пролећа.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
