Тог јутра на врата је стигао пакет. Био је велик, с црвеном траком. Мачка Мрња је одмах знала шта је у њему најбоље. То није био поклон, него кутија! Док су из кутије вадили поклон, Мрња се играла траком. Хватала ју је шапом и вукла, а трака је остала везана за угао кутије.
Мрња је на тренутак отрчала у кухињу. Кад се вратила, кутија је стајала на поду и била је скоро празна. Унутра је лежао пас Жућа, склупчан као кифла, и хркао. ХР… ПУ. ХР… ПУ. Мрња је спљоштила уши. „То је моја кутија“, рекла је.
Прво је мјаукнула. „Мјау!“ Жућа је само мрднуо ухом. Мјаукнула је гласније. „МЈАУ!“ Жућа је захркао још јаче. Онда је покушала да се угура поред њега. Гурнула је главу, гурнула је реп, али у кутији није било места ни за један брк.
Затим је покушала да гура кутију. Упрла је обе шапе и нос, али кутија је била наслоњена на зид и није се померила ни за длаку. Мрња је села и махала репом. Гледала је кутију. Гледала је Жућу. А онда је угледала црвену траку.
Ухватила је траку зубима и повукла. Кутија се одмакла од зида, ШКРИП. Повукла је јаче и кутија је клизила преко собе. Жућа је отворио једно око, па друго. „АВ! Кутија хода!“ залајао је и искочио напоље. Отрчао је иза кауча и вирио одатле.
Мрња је пустила траку, ускочила у кутију и склупчала се. Кутија је била топла од Жуће и мирисала је на њега. Затворила је очи и почела да преде.
Мало касније Жућа се вратио и оњушио кутију. Кутија више није ходала. Полако је ушао и сабио се поред Мрње. Било је тесно. Било је јако тесно. Али било је топло, па су обоје остали. Ускоро се из кутије чуло ХР… ПУ, а уз то и тихо предење.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
