Било је новогодишње вече и јелка у дневној соби била је скоро готова. Ника је сама ставила златну звезду на врх. Кад ју је лампа обасјала, звезда је бацала једну светлу мрљу на плафон, баш изнад кауча. „Види, Тиго“, рекла је Ника. „Имамо звезду и горе и доле.“ Мачак Тиго је само махнуо репом.
Ника је отишла по последње куглице. Кад се вратила, врх јелке био је празан. „Па ја сам је ту ставила!“ рекла је. „Сама!“ Тиго је лежао испод столице и гледао негде у страну, као да га се то уопште не тиче.
Тражила је у кутији за украсе и нашла само згужвани папир. Тражила је испод јелке и нашла једну изгубљену куглицу. Тражила је у папучама и нашла, ко би рекао, само своје ноге. Звезде није било нигде. Ника је села на под и уздахнула.
Онда је нешто засветлело на зиду. Била је то мала светла мрља, баш као она с плафона. Само што је сада била ниско, поред кауча, и померала се лево, па десно, па опет лево. Ника је задржала дах. Звезде се не померају саме.
Пошла је на прстима за мрљом, као за трагом. Завирила је иза кауча. Тамо је у углу лежала златна звезда, а Тиго ју је шапом гурао лево, па десно, па опет лево. Звезда је клизила по поду и светлуцала, а Тигу је то била најбоља игра на свету. „Ти си је скинуо!“ насмејала се Ника. Тиго је зевнуо, па ју је ипак гурнуо још једном.
Ника је вратила звезду на врх јелке и наместила је мало чвршће него пре. Лампа ју је обасјала и на плафону се опет појавила она светла мрља изнад кауча. „Лаку ноћ, звездо“, рекла је Ника. Тиго се склупчао испод јелке и правио се да спава. Али реп му је гледао горе.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
