На дну мора, у пећини од црвеног камена, живела је мала хоботница Осмица. Имала је осам руку и све су биле њене. Дању је то било дивно. Једном руком је махала рибама, другом је скупљала шкољке, а трећом се чешала по глави. Четврта је цело поподне држала један округли каменчић и била је мирна. Остале су пливале како су хтеле.
Ноћу је било другачије. Осмица је легла у пећину и рекла: „Лаку ноћ, руке.“ Али руке нису биле поспане. Прва је хтела још једном да махне рибама. Друга је тражила шкољку под јастуком од песка. Трећа је заголицала четврту, а четврта се закикотала. ХИ-ХИ-ХИ! Пета и шеста су се превртале преко седме. Осма је штрчала из пећине и гледала у мрак.
„Руке, спава ми се“, рекла је Осмица. Руке је нису чуле. Покушала је да седне на њих. Покушала је да их веже у чвор, али чвор се сам одвезао. Покушала је и да броји: „Једна, две, три…“ Кад је стигла до осме, прва је опет махала.
У пећину је ушла хладна струја. Осмица је задрхтала, а осма рука, она из мрака, увукла се унутра и обмотала јој се око леђа. И тада се нешто десило. Осма рука се смирила. Није махала, није голицала и није тражила ништа. Само је држала.
Осмица се сетила каменчића. „Дођите“, шапнула је осталим рукама. „И ви нешто држите.“ Прву руку је ставила себи око рамена. Другу је пребацила преко стомака. Трећу и четврту је завукла под браду, као јастук. Пету, шесту и седму је обмотала око себе као покривач.
Сад су све руке имале посао. Држале су Осмицу. Било је топло, било је тесно и нико више није махао. Једна риба је пропливала поред пећине, али није било никога да јој махне. Мала хоботница је загрлила саму себе осам пута и заспала.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
