Миа је добила пуну шаку семенки сунцокрета, црних и пругастих. Хтела је да јој порасте највећи сунцокрет у целој улици. Напунила је саксију земљом и прстом направила рупицу у средини. Једна семенка јој је притом испала, одскочила по стази и упала у пукотину код капије. Миа је слегнула раменима. Имала је још целу шаку.
Убацила је семенку у рупицу, затрпала је, залила и села поред саксије. Комшијина мачка села је на ограду. Обе су гледале у саксију. Земља је била мокра и мирна и ништа се није мицало. „Још ништа“, рекла је Миа. „Сутра.“
Сутрадан је прво отрчала до саксије. Земља је била иста. Миа је забола прст, ископала семенку и погледала је са свих страна. Била је црна и пругаста, баш као јуче. Поново ју је затрпала. „Још ништа. Сутра.“ Мачка на огради је зевнула.
Тако је било трећег, четвртог и петог дана. Свако јутро је гурала прст у земљу, вадила семенку и враћала је назад. Свако јутро је говорила исто. „Још ништа. Сутра.“ Мачка је то већ знала напамет и затварала је очи пре тих речи.
Седмог јутра Миа је кренула до саксије и стала код капије. Из пукотине у стази вирило је нешто зелено. Чучнула је. Два мала листа, савијена као дланови, гурала су се према сунцу. Била је то она заборављена семенка.
Миа је погледала саксију. Земља у њој била је изрована од њеног прста, а из ње није вирило ништа. Миа је полако села на стазу и дуго гледала клицу. Онда је устала, залила саксију и склонила руке иза леђа. Није копала. Није ни завирила.
Увече је чучнула поред саксије и шапнула јој: „Лаку ноћ.“ Мачка на огради је зажмурила. Ујутру је Миа отрчала у двориште. Клица код капије била је мало виша. А у саксији… још ништа. Миа се насмешила, склонила руке иза леђа и рекла: „Сутра.“
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
