Сова Ху је живела у дупљи старог храста и ноћу је била најбуднија у целој шуми. Сваке ноћи, док је Месец сијао кроз гране, села би на грану и звала: „Ху, ху! Да ли би неко да се игра?“ А шума би јој вратила само одјек: „…ху… ху…“ Зека Скоки, веверица и јеж су у то доба чврсто спавали.
„Онда ћу се ја играти дању!“ одлучила је Ху једног јутра. Долетела је на ливаду баш кад је почела жмурка. Скоки је бројао, веверица се сакрила иза пања, а Ху се сакрила високо на грани. Сунце је грејало и грана је била топла. Ху је зевнула једном, па двапут.
„Нађена!“ викнуо је Скоки испод гране. Али Ху је спавала, с главом спуштеном на груди. Полако се нагнула на једну страну, па још мало… и тихо склизнула с гране, право у меку маховину. ТУП! Није се ни пробудила, а другари су се тихо смејали да је не пробуде.
Пробудила се тек кад је сунце било ниско и наранџасто. Сунце је ишло на спавање, а она се тек разбудила. Скоки је још скакутао код жбуна, а веверица је носила последњи лешник кући. Ово је било време кад су сви будни! „Сутра!“ викнула је Ху. „Кад сунце додирне брдо, сви на ливаду!“
Сутрадан је сунце полако сишло до брда. Небо је било ружичасто, а трава још топла. Ху се протегла, раширила крила и слетела на грану изнад ливаде. „Ху, ху!“ звала је. „Да ли би неко да се игра?“
Овај пут није одговорио одјек. Испод гране се јавио Скоки: „Ху!“ Иза пања се јавила веверица: „Ху!“ Испод лишћа се, мало поспано, јавио јеж: „Ху!“ Цела шума је звала сову по имену. Играли су се жмурке до прве звезде. Онда су они отишли на спавање, а Ху је одлетела у ноћ, сасвим будна и сасвим срећна.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
