На крају великог поља стајало је страшило. Имало је стари капут с празним рукавима, а на глави велики сламнати шешир. Врабац Цврле гледао га је са ограде. „Тај шешир је најбоље место за гнездо“, рекао је. „Велик је, округао је и високо је. А врапци се ничега не боје!“
Цврле је полетео према шеширу. Тада је дунуо ветар и један празан рукав је залепршао. ШУШ! Цврле је вриснуо „ЦВРК!“ и одлетео назад на ограду брже него што је дошао. „Нисам се уплашио“, рекао је. „Само сам… заборавио нешто на огради.“
Покушао је опет. Овај пут је летео ниско, тик уз земљу. Ветар је дунуо, други рукав је залепршао, ШУШ, и Цврле је већ био на огради. Покушао је и трећи пут, с друге стране. Залепршала су оба рукава одједном. Цврле се сакрио иза стуба и вирио једним оком. „Врапци се ничега не боје“, промрмљао је оданде.
Тада је долетео лептир. Био је мали, жут и није журио. Полако је слетео страшилу право на нос. Ветар је дунуо, рукави су залепршали, а лептир је само мирно склопио крила. Ништа му није било. Седео је на носу као на цвету.
Цврле је гледао и гледао. „Рукави само машу“, рекао је тихо. „Они ништа не раде. Само машу.“ Дубоко је удахнуо. „Један“, рекао је. „Два.“ Рукав је залепршао, али Цврле овај пут није побегао. „Три!“
Полетео је право на шешир и слетео. Шешир је био топао од сунца и мекан као јастук. Рукави су махали испод њега, а он је седео горе и гледао цело поље. Лептир му је с носа махнуо крилима.
Цврле се завукао дубоко у сламу, па му је вирио само кљун. Ветар је дунуо и рукави су замахали испод њега, а он се није ни померио. „Врапци се ничега не боје“, шапнуо је из шешира.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
