Na kraju velikog polja stajalo je strašilo. Imalo je stari kaput s praznim rukavima, a na glavi veliki slamnati šešir. Vrabac Cvrle gledao ga je sa ograde. „Taj šešir je najbolje mesto za gnezdo“, rekao je. „Velik je, okrugao je i visoko je. A vrapci se ničega ne boje!“
Cvrle je poleteo prema šeširu. Tada je dunuo vetar i jedan prazan rukav je zalepršao. ŠUŠ! Cvrle je vrisnuo „CVRK!“ i odleteo nazad na ogradu brže nego što je došao. „Nisam se uplašio“, rekao je. „Samo sam… zaboravio nešto na ogradi.“
Pokušao je opet. Ovaj put je leteo nisko, tik uz zemlju. Vetar je dunuo, drugi rukav je zalepršao, ŠUŠ, i Cvrle je već bio na ogradi. Pokušao je i treći put, s druge strane. Zalepršala su oba rukava odjednom. Cvrle se sakrio iza stuba i virio jednim okom. „Vrapci se ničega ne boje“, promrmljao je odande.
Tada je doleteo leptir. Bio je mali, žut i nije žurio. Polako je sleteo strašilu pravo na nos. Vetar je dunuo, rukavi su zalepršali, a leptir je samo mirno sklopio krila. Ništa mu nije bilo. Sedeo je na nosu kao na cvetu.
Cvrle je gledao i gledao. „Rukavi samo mašu“, rekao je tiho. „Oni ništa ne rade. Samo mašu.“ Duboko je udahnuo. „Jedan“, rekao je. „Dva.“ Rukav je zalepršao, ali Cvrle ovaj put nije pobegao. „Tri!“
Poleteo je pravo na šešir i sleteo. Šešir je bio topao od sunca i mekan kao jastuk. Rukavi su mahali ispod njega, a on je sedeo gore i gledao celo polje. Leptir mu je s nosa mahnuo krilima.
Cvrle se zavukao duboko u slamu, pa mu je virio samo kljun. Vetar je dunuo i rukavi su zamahali ispod njega, a on se nije ni pomerio. „Vrapci se ničega ne boje“, šapnuo je iz šešira.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
