Napolju je duvao ledeni vetar i zviždao kroz dimnjak. „Danas se ne izlazi“, rekla je mama. „Vetar bi te odneo kao pahulju.“ Sara je kroz prozor gledala sneg u dvorištu i htela je sneška, i to danas. Na radijatoru pored nje sušile su se tri bele čarape, velika tatina, srednja njena i sasvim mala Teova.
Mama je odškrinula vrata, a Sara je brzo zahvatila činiju snega s praga. Na tepihu je napravila jednu grudu, pa manju, pa još manju. Sneško je dobio dva dugmeta za oči i stajao je kao pravi. Teo ga je gledao širom otvorenih usta.
Posle pola sata sneško je bio niži. Još malo kasnije bio je nagnut. A onda se, PLJUS, pretvorio u lokvu, a dugmad su otplivala. Teo se bacio na leđa, mlatarao nogama i smejao se. Sara se namrštila, pa se i ona nasmejala. Obrisali su lokvu zajedno, s mnogo krpa.
Sara je sela na pod i razmišljala. Snešku treba nešto belo i nešto što se ne topi. Pogledala je radijator i tri bele čarape na njemu. „Hej“, rekla je bratu, „treba mi papir. Mnogo papira.“
Zgužvali su stare novine i napunili čarape, prvo veliku, pa srednju, pa malu. Sara ih je naslagala jednu na drugu i vezala crvenom trakom, kao šalom. Dva dugmeta su postala oči. Sneško je stajao i nije se topio. Malo se naginjao ulevo, ali i Teo se naginjao ulevo, pa je bilo u redu.
Sara ga je stavila na prozorsku dasku, licem prema dvorištu. „Neka pravi sneg vidi kako se to radi“, rekla je. Teo je klimnuo glavom. I baš tada je vetar utihnuo i počele su da padaju pahulje, velike i spore, jedna za drugom. Sneško od čarapa ih je gledao svojim okruglim očima i nije se nimalo istopio.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
