Jednog jutra Amra je pogledala kroz prozor i ciknula od sreće. Padao je prvi sneg! Obukla je jaknu, kapu i rukavice, pa istrčala u dvorište. Pas Bobi je već bio napolju. Stajao je nasred dvorišta, nije se micao i držao je njušku otvorenu i okrenutu ka nebu. „Izgledaš kao kip!“ nasmejala se Amra.
Amra je želela da uhvati pahulju na jezik. Isplazila je jezik i potrčala za jednom velikom pahuljom. Pahulja je zaplesala levo, pa desno, pa joj sletela pravo na nos. „Promašaj!“ rekla je Amra.
Potrčala je za drugom. Skočila je i mahnula rukama, a pahulja joj je sletela u oko. „Opet promašaj!“ Trčala je za trećom, za četvrtom, za petom. Jedna joj je sletela u uvo i tamo se tiho otopila. „Opet promašaj!“
Trčala je po celom dvorištu, a sneg je trčao s njom. Imala ga je na kapi, na rukavicama i na trepavicama. Samo na jeziku ga nije bilo. Na kraju je stala, sva zadihana, i gledala kako joj dah pravi oblačić.
Bobi je i dalje stajao na istom mestu. Njuška mu je bila otvorena, a na jeziku mu je ležala jedna pahulja. Onda je sletela još jedna. Nije se micao, samo mu je rep srećno mahao.
Amra je stala pored njega. Podigla je glavu kao on. Otvorila je usta, isplazila jezik i nije mrdnula ni prstom. Sneg je padao i padao, a onda je jedna pahulja sletela tačno na vrh njenog jezika. Bila je hladna i malo je golicala. „Pogodak!“ promumlala je Amra, a jezik nije ni pomerila.
Tako su njih dvoje stajali nasred dvorišta, otvorenih usta, i nisu se micali. Sneg ih je polako belio. Bobi je dobio belu kapu, a Amra bele obrve. Sad su u dvorištu stajala dva kipa. A pahulje su sletale jedna za drugom, na dva jezika, bez ijednog promašaja.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
