Mali rak Kleštić prvi put je ostao na obali kad je počeo da pada mrak. Ceo dan hodao je postrance po pesku i gledao visoki beli toranj na steni. Toranj je samo stajao i ništa nije radio. „Dosadan toranj“, pomislio je Kleštić.
Sunce je zašlo u more i pesak je postao siv. Kleštić je hteo da zaspi, ali ne u mraku. Želeo je neko svetlo uz koje će zatvoriti oči. Galeb na steni skupio je krila, rekao „kri“ samo jednom i zaspao prvi.
U plitkoj vodi zasijala je meduza, plava kao mala noćna lampica. „Ostani malo“, zamolio je Kleštić. Meduza je zasvetlela još jednom i otplovila s talasom. Svetlo je otišlo s njom.
Na nebu se upalila prva zvezda. Bila je lepa, ali tako daleko da je rak morao da ispruži oči visoko, visoko. „Dođi niže“, rekao joj je. Zvezda je ostala tamo gde je bila.
I baš tada zasvetleo je onaj dosadni toranj na steni. Veliki žuti snop svetlosti prešao je preko peska, polako, jedan… dva… pa se vratio. Kleštić je uvukao klešta i gledao. Toranj nije bio nimalo dosadan. Ceo dan je čekao noć, a sad je svetleo samo za njega.
Kleštić se uvukao u svoju školjku i ostavio samo oči napolju. Svetlo je prešlo preko njega kao topao pokrivač, pa otišlo, pa se vratilo. Talas je brojao. Svetlo je brojalo. Jedan… dva… Mali rak više nije brojao. Spavao je.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
