Мали рак Клештић први пут је остао на обали кад је почео да пада мрак. Цео дан ходао је постранце по песку и гледао високи бели торањ на стени. Торањ је само стајао и ништа није радио. „Досадан торањ“, помислио је Клештић.
Сунце је зашло у море и песак је постао сив. Клештић је хтео да заспи, али не у мраку. Желео је неко светло уз које ће затворити очи. Галеб на стени скупио је крила, рекао „кри“ само једном и заспао први.
У плиткој води засијала је медуза, плава као мала ноћна лампица. „Остани мало“, замолио је Клештић. Медуза је засветлела још једном и отпловила с таласом. Светло је отишло с њом.
На небу се упалила прва звезда. Била је лепа, али тако далеко да је рак морао да испружи очи високо, високо. „Дођи ниже“, рекао јој је. Звезда је остала тамо где је била.
И баш тада засветлео је онај досадни торањ на стени. Велики жути сноп светлости прешао је преко песка, полако, један… два… па се вратио. Клештић је увукао клешта и гледао. Торањ није био нимало досадан. Цео дан је чекао ноћ, а сад је светлео само за њега.
Клештић се увукао у своју шкољку и оставио само очи напољу. Светло је прешло преко њега као топао покривач, па отишло, па се вратило. Талас је бројао. Светло је бројало. Један… два… Мали рак више није бројао. Спавао је.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
