Фарис је лежао у кревету и није могао да заспи. Напољу је падао први снег ове зиме. Кућа је причала својим ноћним гласом. Радијатор је пуцкетао „тик, тик“, мачка Цица тихо је прела на њему, а сат у ходнику куцао је „так, так“. Фарис је све то слушао, али једно није чуо. Није чуо снег.
„Како звучи снег?“ шапнуо је плишаном меди. Меда није знао. Фарис је устао, одшкринуо завесу и прислонио уво на хладно стакло. Пахуље су падале крупне и споре. Падале су на ограду, на кров, на санке испод прозора. А нису рекле ни „тик“ ни „так“. Нису рекле баш ништа.
Гледао је како се једна пахуља спушта на ограду и нестаје у белом. Спуштала се тако полако, као кад неко каже „шшш“ пре спавања. Онда је пала још једна, па још једна, исто тако лагано. Фарис се осмехнуо. Снег је ипак нешто говорио. Говорио је „шшш“, само јако тихо.
Вратио се у кревет и шапнуо меди на уво „шшш“. Меда је заспао први. Шапнуо је „шшш“ Цици, а она је престала да преде и склупчала се на радијатору. Шапнуо је „шшш“ радијатору, а радијатор је пуцнуо још само једном. Сат у ходнику куцао је даље, али сасвим тихо, као да се и он труди.
Напољу је снег покривао кров, па лампице на огради, па санке испод прозора. Све је постајало бело и меко. Кућа је ишла на спавање. Фарис је шапнуо последње „шшш“ и више није рекао ништа. Само је снег наставио своје „шшш“, целу ноћ, над кровом и над санкама.
Знаш родитеља који детету чита пред спавање? Пошаљи му ову причу.
