Faris je ležao u krevetu i nije mogao da zaspi. Napolju je padao prvi sneg ove zime. Kuća je pričala svojim noćnim glasom. Radijator je pucketao „tik, tik“, mačka Cica tiho je prela na njemu, a sat u hodniku kucao je „tak, tak“. Faris je sve to slušao, ali jedno nije čuo. Nije čuo sneg.
„Kako zvuči sneg?“ šapnuo je plišanom medi. Meda nije znao. Faris je ustao, odškrinuo zavesu i prislonio uvo na hladno staklo. Pahulje su padale krupne i spore. Padale su na ogradu, na krov, na sanke ispod prozora. A nisu rekle ni „tik“ ni „tak“. Nisu rekle baš ništa.
Gledao je kako se jedna pahulja spušta na ogradu i nestaje u belom. Spuštala se tako polako, kao kad neko kaže „ššš“ pre spavanja. Onda je pala još jedna, pa još jedna, isto tako lagano. Faris se osmehnuo. Sneg je ipak nešto govorio. Govorio je „ššš“, samo jako tiho.
Vratio se u krevet i šapnuo medi na uvo „ššš“. Meda je zaspao prvi. Šapnuo je „ššš“ Cici, a ona je prestala da prede i sklupčala se na radijatoru. Šapnuo je „ššš“ radijatoru, a radijator je pucnuo još samo jednom. Sat u hodniku kucao je dalje, ali sasvim tiho, kao da se i on trudi.
Napolju je sneg pokrivao krov, pa lampice na ogradi, pa sanke ispod prozora. Sve je postajalo belo i meko. Kuća je išla na spavanje. Faris je šapnuo poslednje „ššš“ i više nije rekao ništa. Samo je sneg nastavio svoje „ššš“, celu noć, nad krovom i nad sankama.
Znaš roditelja koji detetu čita pred spavanje? Pošalji mu ovu priču.
